Условившись встретиться неподалеку от сада дома No24, мальчишки из-за ограды разбежались. Задержался только один Фигура. Его злило и удивляло молчание внутри часовни. Пленники не кричали, не стучали и на вопросы и окрики Фигуры не отзывались.

Тогда Фигура пустился на хитрость. Открыв наружную дверь, он вошел в каменный простенок и замер, как будто бы его здесь не было.

И так, приложив к замку ухо, он стоял до тех пор, пока наружная железная дверь не захлопнулась с таким грохотом, как будто бы по ней ударили бревном.

- Эй, кто там? - бросаясь к двери, рассердился Фигура. - Эй, не балуй, а то дам по шее!

Но ему не отвечали. Снаружи послышались чужие голоса. Заскрипели петли ставен. Кто-то через решетку окна переговаривался с пленниками. Затем внутри часовни раздался смех. И от этого смеха Фигуре стало плохо.

Наконец наружная дверь распахнулась. Перед Фигурой стояли Тимур, Симаков и Ладыгин.

- Открой второй засов! - не двигаясь, приказал Тимур. - Открой сам, или будет хуже!

Нехотя Фигура отодвинул засов. Из часовни вышли Коля и Гейка.

- Лезь на их место! - приказал Тимур. - Лезь, гадина, быстро! - сжимая кулаки, крикнул он. - Мне с тобой разговаривать некогда!

Захлопнули за Фигурой обе двери. Наложили на петлю тяжелую перекладину и повесили замок.

Потом Тимур взял лист бумаги и синим карандашом коряво написал:

"Квакин, караулить не надо. Я их запер, ключ у меня. Я приду прямо на место, к саду, вечером".

Затем все скрылись. Через пять минут за ограду зашел Квакин. Он прочел записку, потрогал замок, ухмыльнулся и пошел к калитке, в то время как запертый Фигура отчаянно колотил кулаками и пятками по железной двери.

От калитки Квакин обернулся и равнодушно пробормотал:

- Стучи, Гейка, стучи! Нет, брат, ты еще до вечера настучишься.

Дальше события развертывались так.

Перед заходом солнца Тимур и Симаков сбегали на рыночную площадь. Там, где в беспорядке выстроились ларьки - квас, воды, овощи, табак, бакалея, мороженое, - у самого края торчала неуклюжая пустая будка, в которой по базарным дням работали сапожники.

В будке этой Тимур и Симаков пробыли недолго.

В сумерки на чердаке сарая заработало штурвальное колесо. Один за одним натягивались крепкие веревочные провода, передавая туда, куда надо, и те, что надо, сигналы.

Подходили подкрепления. Собрались мальчишки, их было уже много - двадцать - тридцать. А через дыры заборов тихо и бесшумно проскальзывали все новые и новые люди.

Таню и Нюрку отослали обратно. Женя сидела дома. Она должна была задерживать и не пускать в сад Ольгу.

На чердаке у колеса стоял Тимур.

- Повтори сигнал по шестому проводу, - озабоченно попросил просунувшийся в окно Симаков. - Там что-то не отвечают.

Двое мальчуганов чертили по фанере какой-то плакат. Подошло звено Ладыгина.

Наконец пришли разведчики. Шайка Квакина собиралась на пустыре близ сада дома No24.

- Пора, - сказал Тимур. - Всем приготовиться!

Он выпустил из рук колесо, взялся за веревку. И над старым сараем под неровным светом бегущей меж облаков луны медленно поднялся и заколыхался флаг команды - сигнал к бою.

...Вдоль забора дома No24 продвигалась цепочка из десятка мальчишек. Остановившись в тени, Квакин сказал:

- Все на месте, а Фигуры нет.

- Он хитрый, - ответил кто-то. - Он, наверное, уже в саду. Он всегда вперед лезет.

Квакин отодвинул две заранее снятые с гвоздей доски и пролез через дыру. За ним полезли и остальные. На улице у дыры остался один часовой - Алешка.

Из поросшей крапивой и бурьяном канавы по другой стороне улицы выглянуло пять голов. Четыре из них сразу же спрятались. Пятая - Коли Колокольчикова - задержалась, но чья-то ладонь хлопнула ее по макушке, и голова исчезла.

Часовой Алешка оглянулся. Все было тихо, и он просунул голову в отверстие - послушать, что делается внутри сада.

От канавы отделилось трое. И в следующее мгновение часовой почувствовал, как крепкая сила рванула его за ноги, за руки. И, не успев крикнуть, он отлетел от забора.

- Гейка, - пробормотал он, поднимая лицо, - ты откуда?

- Оттуда, - прошипел Гейка. - Смотри молчи! А то я не посмотрю, что ты за меня заступался.

- Хорошо, - согласился Алешка, - я молчу. - И неожиданно он пронзительно свистнул.

Но тотчас же рот его был зажат широкой ладонью Гейки. Чьи-то руки подхватили его за плечи, за ноги и уволокли прочь. Свист в саду услыхали. Квакин обернулся. Свист больше не повторился. Квакин внимательно оглядывался по сторонам. Теперь ему показалось, что кусты в углу сада шевельнулись.

- Фигура! - негромко окликнул Квакин. - Это ты там, дурак, прячешься?

- Мишка! Огонь! - крикнул вдруг кто-то. - Это идут хозяева!

Но это были не хозяева.

Позади, в гуще листвы, вспыхнуло не меньше десятка электрических фонарей. И, слепя глаза, они стремительно надвигались на растерявшихся налетчиков.

- Бей, не отступай! - выхватывая из кармана яблоко и швыряя по огням, крикнул Квакин. - Рви фонари с руками! Это идет он... Тимка!

- Там Тимка, а здесь Симка! - гаркнул, вырываясь из-за куста, Симаков.

И еще десяток мальчишек рванулись с тылу и с фланга.

- Эге! - заорал Квакин. - Да у них сила! За забор вылетай, ребята!

Попавшая в засаду шайка в панике метнулась к забору. Толкаясь, сшибаясь лбами, мальчишки выскакивали на улицу и попадали прямо в руки Ладыгина и Гейки. Луна совсем спряталась за тучи. Слышны были только голоса:

- Пусти!

- Оставь!

- Не лезь! Не тронь!

- Всем тише! - раздался в темноте голос Тимура. - Пленных не бить! Где Гейка?

- Здесь Гейка!

- Веди всех на место.

- А если кто не пойдет?

- Хватайте за руки, за ноги и тащите с почетом, как икону богородицы.

- Пустите, черти! - раздался чей-то плачущий голос.

- Кто кричит? - гневно спросил Тимур. - Хулиганить мастера, а отвечать боитесь! Гейка, давай команду, двигай!

Пленников подвели к пустой будке на краю базарной площади. Тут их одного за другим протолкнули за дверь.

- Михаила Квакина ко мне, - попросил Тимур.

Подвели Квакина.

- Готово? - спросил Тимур.

- Все готово.

Последнего пленника втолкнули в будку, задвинули засов и просунули в пробой тяжелый замок.

- Ступай, - сказал тогда Тимур Квакину. - Ты смешон. Ты никому не страшен и не нужен.

Ожидая, что его будут бить, ничего не понимая, Квакин стоял, опустив голову.

- Ступай, - повторил Тимур. - Возьми вот этот ключ и отопри часовню, где сидит твой друг Фигура.

Квакин не уходил.

- Отопри ребят, - хмуро попросил он. - Или посади меня вместе с ними.

- Нет, - отказался Тимур, - теперь все кончено. Ни им с тобою, ни тебе с ними больше делать нечего.

Под свист, шум и улюлюканье, спрятав голову в плечи, Квакин медленно пошел прочь. Отойдя десяток шагов, он остановился и выпрямился.

- Бить буду! - злобно закричал он, оборачиваясь к Тимуру. - Бить буду тебя одного. Один на один, до смерти! - И, отпрыгнув, он скрылся в темноте.

- Ладыгин и твоя пятерка, вы свободны, - сказал Тимур. - У тебя что?

- Дом номер двадцать два, перекатать бревна, по Большой Васильковской.

- Хорошо. Работайте!

Рядом на станции заревел гудок. Прибыл дачный поезд. С него сходили пассажиры, и Тимур заторопился.

- Симаков и твоя пятерка, у тебя что?

- Дом номер тридцать восемь по Малой Петраковской. - Он рассмеялся и добавил: - Наше дело, как всегда: ведра, кадка да вода... Гоп! Гоп! До свиданья!

- Хорошо, работайте! Ну, а теперь... сюда идут люди. Остальные все по домам... Разом!

Гром и стук раздался по площади. Шарахнулись и остановились идущие с поезда прохожие. Стук и вой повторился. Загорелись огни в окнах соседних дач. Кто-то включил свет над ларьком, и столпившиеся люди увидели над палаткой такой плакат:

ПРОХОЖИЕ, НЕ ЖАЛЕЙ!

Здесь сидят люди, которые трусливо по ночам обирают сады мирных жителей.

Ключ от замка висит позади этого плаката, и тот, кто отопрет этих арестантов, пусть сначала посмотрит, нет ли среди них его близких или знакомых.

Interkonsentinte renkontighi proksime al la ghardeno de la domo numero 24, la knaboj elkuris de malantau la barilo. Restis nur Figura. Lin incitis kaj mirigis la silento interne de la preghejeto. La kaptitoj ne kriis, ne frapis, ne respondis la demandojn kaj kriojn de Figura.

Tiam Figura ekvolis superruzi ilin. Malferminte la eksteran pordon, li eniris en la koridoreton kaj chesis movighi, kvazau li tute forestus.

Kaj tiel, almetinte al la seruro la orelon, li staris ghis tiu tempo, kiam la ekstera pordo batfermighis kun tia bruego, kvazau oni frapis sur ghi per trabo.

— Hej, kiu estas tie? — jhetante sin al la pordo, ekkoleris Figura. — Hej, ne petolu au mi trabatos vin!

Sed oni ne respondis al li. Ekstere eksonis fremdaj vochoj. Ekknaris la charniroj de la shutroj. Poste interne de la preghejeto audighis rido. Figura komencis farti malbone.

Finfine la ekstera pordo malfermighis. Antau Figura staris Timur, Simakov kaj Ladigin.

— Malshlosu la duan riglilon! — ne movighante ordonis Timur. - Malriglu mem, alie okazos io malbona!

Maleme Figura deshovis la riglilon. El la preghejeto eliris Kolja kaj Gejka.

— Rampu en ilian lokon! — ordonis Timur. — Glitu, serpentulo, rapide! — kunprenante la pugnojn, li kriis. — Mi ne havas tempon por konversacii.

Ili batfermis post Figura ambau pordojn, metis sur la mashon pezan stangon kaj pendigis seruron.

Poste Timur prenis paperfolion kaj per blua krajono mallerte skribis:

"Kvakin, gardi ne necesas. Mi ilin shlosis, la shlosilo estas che mi. Mi venos al la loko, al la ghardeno vespere."

Kaj ili malaperis. Post kvin minutoj al la barilo venis Kvakin. Li tralegis la noton, tushis la seruron, rikanis kaj iris al la pordo, dum la enshlosita Figura serioze martelis per la pugnoj kaj kalkanoj sur la feran pordon.

De la barilpordo Kvakin turnis la kapon kaj indiferente baibutis:

— Frapu, Gejka, frapu! Nu, frachjo, ghis vespero vi certe lacighos plu frapi!

La pluaj eventoj disvolvighis jene:

Antau la sunsubiro Timur kaj Simakov vizitis la bazarplacon. Tie, kie senorde vicighis butikoj de kvaso, akvo, legomoj, tabako, glaciajho, spicvaroj - en la fino staris malgranda malplena budo, kie dum dimanchoj estis laboristoj shu-riparistoj.

En la budo Timur kaj Simakov estis mallongtempe.

Dum krepusko en la subtegmento de la kabano ekfunciis la shipdirektila rado. Unu post la alia strechighis la fortikaj shnuroj, transsendante tien, kien estis bezonate, la necesajn signalojn.

Alvenadis helpgrupoj. Kunvenis knaboj, ili estis jam multaj — dudek-tridek. Kaj tra la bariltruoj traglitis novaj kaj novaj homoj.

Tanja kaj Njurka estis resenditaj. Jhenja estis hejme, shi devis deteni kaj ne ellasi Olgan en la ghardenon.

En la subtegmento che la rado staris Timur.

— Ripetu la signalon lau la sesa shnuro — embarasite petis trashovighinta en la fenestron Simakov. — Tie ial neniu respondas.

Du knaboj desegnis sur tabulo iujn vortojn. Alvenis la grupeto de Ladigin.

Finfine venis skoltoj, La bando de Kvakin kolektighis sur.la neuzata tereno apud la ghardeno de la domo numero 24.

— Jam estas tempo - diris Timur. — Chiuj pretighu!

Li ellasis el la manoj la radon, prenis la shnuron. Kaj super la kabano en necerta lumo de la luno kuranta inter nuboj malrapide levighis kaj ekflirtis la flago de la grupo - signalo al la batalo.

Lau la barilo de la domo numero 24 movighis viceto el deko da knaboj. Haltinte en ombro, Kvakin diris:

— Chiuj estas chi tie, sed Figura mankas.

— Li estas ruza — iu respondis — li probable estas jam en la ghardeno. Li chiam venas antau chiuj.

Kvakin formovis du anticipe malfiksitajn tabulojn kaj traglitis tra la truo. Post li trapasis la aliaj. Ekstere che la truo restis la sola gardanto — Aljoshka.

El fosajho, kovrita de urtiko kaj lapo, sur la alia flanko de la strato aperis kvin kapoj. Kvar el ili tuj kashis sin. La kvina — de Kolja Kolokolchikov — restis, sed ies polmo frapetis lian verton kaj la kapo malaperis.

Aljoshka, la gardanto turnis la kapon. Chio estis trankvila, kaj li shovis la kapon en la truon por auskulti, kio estas farata interne.

De la fosajho deflankighis triopo. Kaj sekvamomente, la gardanto eksentis, ke io forta tiras liajn piedojn, manojn. Kaj, ne sukcesinte krii, li deflugis de la barilo.

- Gejka — li balbutis, levante la vizaghon — de kie vi venis?

- De tie — siblis Gejka. — Silentu! Alie mi ne atentos, ke vi volis protekti min.

— Bone - konsentis Aljoshka - mi silentas. — Kaj li neatendite orelbore fajfis.

Tuj lia busho estis shtopita per la vasta polmo de Gejka. Ies manoj kaptis liajn shultrojn kaj piedojn kaj trenis lin for. La fajfo estis audita en la ghardeno. Kvakin sin turnis. La fajfo ne ripetighis. Kvakin atente chirkaurigardis. Tiam al li shajnis, ke arbusto en la ghardenangulo movighis.

— Figura! — mallaute vokis Kvakin. — Chu vi, stultulo, kashas vin tie?

— Mishka, lumon! — subite kriis iu. — La mastroj venas!

Sed ne estis la mastroj.

Malantaue en la densa foliaro eklumis ne malpli ol dek poshlanternoj. Blindigante la okulojn, ili impete atakis la embarasitajn rabantojn.

— Batu, ne malofensivu! — elprenante el posho pomon kaj jhetante ghin al la lumo, kriis Kvakin. - Shiru la lanternojn kune kun la manoj! Iras li... Timchjo!

— Tie estas Timchjo, chi tie Simchjo! - grakis, elshirante sin de post arbustoj Simakov.

Kaj ankorau deko da knaboj atakis de la malfronto kaj flankoj.

— Ehe! - kriis Kvakin. - Sed ili havas forton! Flugu, knaboj, post la barilon.

La embuskita bando panike jhetis sin al la barilo. Pushante, kunfrapante la fruntojn, la knaboj elkuradis al la strato kaj trafadis ghuste en la manojn de Ladigin kaj Gejka. La luno kashis sin post nuboj. Audighis nur vochoj:

- Lasu!

- Liberigu!

- Ne tushu!

- Chiuj silentu! — eksonis en mallumo la vocho de Timur. — La kaptitojn ne batu! Kie estas Gejka?

- Chi tie estas Gejka!

- Konduku ilin al la loko!

- Kaj se iu ne iras?

- Kaptu lin je la manoj, piedoj kaj portu lin kun honoro, kiel ikonon de dipatrino.

- Lasu min, diabloj! — eksonis ies plora vocho.

- Kiu krias? — kolere demandis Timur. — En huliganado vi estas mastroj, sed timas respondeci! Gejka, komandu, movu vin!

La kaptitoj estis kondukataj al la malplena budo en la fino de la bazarplaco. Ili estis unu post la alia enpushitaj internen.

- Mikaelon Kvakin venigu al mi — petis Timur.

Kvakin estis alkondukita.

- Chu chio pretas? — demandis Timur.

Chio estas preta.

- Iru - diris tiam Timur al Kvakin. - Vi estas ridinda. Neniu timas kaj bezonas vin.

Atendante, ke li estos batata, nenion komprenante, Kvakin mallevis la kapon.

- Iru - ripetis Timur. — Prenu la shlosilon, jen chi tiun shlosilon kaj maifermu la preghejeton, kie sidas via amiko, Figura.

Kvakin ne foriris.

- Liberigu la knabojn — malafable petis li. — Au enshlosu min kune kun ili.

- Ne - rifuzis Timur — nun chio estas finita. Nek ili kun vi, nek vi kun ili ion kune faros estonte.

Akompanate de fajfado, bruo kaj kriado, kashinte la kapon intershuitre, Kvakin malrapide iris for. Foririnte dek pashojn, li haltis kaj rektighis.

- Mi trabatos vin! - malice li ekkriis al Timur, turnante sin, — Mi trabatos vin solan. Sola kontrau la sola, ghis la morto! — kaj forsaltinte, li malaperis en la mallumo,

- Domo numero dudek du: ruli trabojn en la strato Bolshaja Vasilkovskaja.

Apude, che la stacidomo signalis lokomotivo. Venis trajno. De ghi eliris pasagheroj. Timur ekurghis.

- Simakov kaj via kvino, kion vi devas fari?

- Domo numero tridek ok en la strato Malaja Petrovskaja. — Li ekridis kaj plusis: — Nia afero estas ordinara — sitelo, barelo kaj akvo ... Hop! Hop! Hop! Ghis!

- Bone! Laboru! Nu, kaj nun, chi tien venas homoj! La ceteraj iru hejmen ... Tuj!

Frapado kaj tondro eksonis sur la placo. La homoj, venantaj de la stacidomo, surprizite haltis. La frapado kaj hurlado ripetighis. Eklumis fenestroj de la najbaraj somerdomoj. Iu shaltis lumon super la butikoj, kaj la kunamasighintaj homoj ekvidis super la budo la tabulon kun la jenaj vortoj:

Preterpasantoj, ne kompatu!

Chi tie trovighas homoj, kiuj dum noktoj malbrave prishteladis la ghardenojn de pacemaj loghantoj.

La shlosilo de la seruro pendas post tiu chi tabulo, kaj tiu, kiu ellasos tiujn chi arestitojn, kontrolu, chu ne estas inter ili ties parencoj au konatoj.

Поздняя ночь. И черно-красной звезды на воротах не видно. Но она тут.

Сад того дома, где живет маленькая девочка. С ветвистого дерева спустились веревки. Вслед за ними по шершавому стволу соскользнул мальчик. Он кладет доску, садится и пробует, прочны ли они, эти новые качели. Толстый сук чуть поскрипывает, листва шуршит и вздрагивает. Вспорхнула и пискнула потревоженная птица. Уже поздно. Спит давно Ольга, спит Женя. Спят и его товарищи: веселый Симаков, молчаливый Ладыгин, смешной Коля. Ворочается, конечно, и бормочет во сне храбрый Гейка.

Часы на каланче отбивают четверти: "Был день - было дело! Дин-дон... раз, два!.."

Да, уже поздно.

Мальчуган встает, шарит по траве руками и поднимает тяжелый букет полевых цветов.

Эти цветы рвала Женя.

Осторожно, чтобы не разбудить и не испугать спящих, он всходит на озаренное луною крыльцо и бережно кладет букет на верхнюю ступеньку. Это - Тимур.

Estas malfrua nokto. Ne videblas la nigre-rugha stelo sur la pordego. Sed ghi ekzistas.

Tio estas la ghareteno de la domo, kie loghas la eta knabino. De la branchricha arbo malsuprenighis shnuroj. De la malglata trunko glite descendis knabo. Li alfiksas tabuleton kaj kontrolas, chu fortikas tiu nova balancilo. La dika brancho knaretas, la foliaro susuras kaj tremetas. Ekfiugis kaj krietis vekita birdo. Estas jam malfrue. Delonge dormas Olga, dormas Jhenja. Dormas ankau liaj kamaradoj: la gaja Simakov, la silentema Ladigin, la ridinda Kolja. Turnighas kaj balbutas dorme la kuragha Gejka.

La horlogho sur la turo batas kvaronhorojn: "Estis tago - estis afero. Din-don ... Din-don!"

Jam estas malfrue.

La knabo ekstaras, serchas permane en herbo kaj levas grandan bukedon da kampofloroj.

La florojn kolektis Jhenja.

Gardeme, por ne veki la dormantojn, li supreniras la peroneton kaj zorge metas la bukedon sur la supran shtupon. Li estas Timur.

Было утро выходного дня. В честь годовщины победы красных под Хасаном комсомольцы поселка устроили в парке большой карнавал - концерт и гулянье.

Девчонки убежали в рощу еще спозаранку. Ольга торопливо доканчивала гладить блузку. Перебирая платья, она тряхнула Женин сарафан, из его кармана выпала бумажка. Ольга подняла и прочла:

"Девочка, никого дома не бойся. Все в порядке, и никто от меня ничего не узнает. Тимур".

"Чего не узнает? Почему не бойся? Что за тайна у этой скрытной и лукавой девчонки? Нет! Этому надо положить конец. Папа уезжал, и он велел... Надо действовать решительно и быстро".

В окно постучал Георгий.

- Оля, - сказал он, - выручайте! Ко мне пришла делегация. Просят что-нибудь спеть с эстрады. Сегодня такой день - отказать было нельзя. Давайте аккомпанируйте мне на аккордеоне.

- Оля, я с пианисткой не хочу. Хочу с вами! У нас получится хорошо. Можно, я к вам через окно прыгну? Оставьте утюг и выньте инструмент. Ну вот, я его вам сам вынул. Вам только остается нажимать на лады пальцами, а я петь буду.

- Послушайте, Георгий, - обиженно сказала Ольга, - в конце концов вы могли не лезть в окно, когда есть двери...

Estis mateno de semajnfino. Honore de la datreveno de la rugharmea venko che la lago Hasan, la komsomolanoj aranghis grandan koncerton kaj maskobalon.

La knabinoj forkuris en la boskon frumatene. Olga haste finis gladi la bluzon. Rerigardante la robojn, shi skuis tiun de Jhenja. El ghia posheto falis papero. Olga levis ghin kaj legis.

"Knabino, hejme ne timu. Chio ordas kaj neniu de mi ion ekscios. Timur."

Kion ne ekscios oni? Kial ne timu? Kiujn sekretojn havas tiu kashema kaj ruza knabino? Ne! Necesas meti finon al tio. La pachjo forveturante ordonis ... Mi devas agi decideme kaj rapide.

Sur la fenestro frapis Georgij.

- Olja — diris li - helpu! Al mi venis delegitaro. Mi estas petata kanti ion de la podio. Hodiau estas tia tago - ne eblas rifuzi. Akompanu min per la akordiono.

- Jes ... Sed tion povas fari al vi pianisto! - miris Olga. - Kial do per akordiono?

- Olja, kun pianisto mi ne volas. Mi volas kun vi! Ni bone faros. Chu vi permesas, ke mi saltu en la fenestron? Lasu la gladilon kaj eligu la muzikilon. Jen mi ghin mem eligis. Al vi restas nur premi la klavojn per la fingroj, kaj mi kantos.

- Auskultu, Georgij — riproche diris Olga — finfine vi povas eniri ne tra la fenestro, kiam ekzistas pordo ...

<< >>

Главная страница

О ВСЕОБЩЕМ ЯЗЫКЕPRI TUTKOMUNA LINGVO
О РУССКОМ ЯЗЫКЕPRI RUSA LINGVO
ОБ АНГЛИЙСКОМ ЯЗЫКЕPRI ANGLA LINGVO
О ДРУГИХ НАЦИОНАЛЬНЫХ ЯЗЫКАХPRI ALIAJ NACIAJ LINGVOJ
БОРЬБА ЯЗЫКОВBATALO DE LINGVOJ
СТАТЬИ ОБ ЭСПЕРАНТОARTIKOLOJ PRI ESPERANTO
О "КОНКУРЕНТАХ" ЭСПЕРАНТОPRI "KONKURENTOJ" DE ESPERANTO
УРОКИ ЭСПЕРАНТОLECIONOJ DE ESPERANTO
КОНСУЛЬТАЦИИ ПРЕПОДАВАТЕЛЕЙ ЭСП.KONSULTOJ DE E-INSTRUISTOJ
ЭСПЕРАНТОЛОГИЯ И ИНТЕРЛИНГВИСТИКАESPERANTOLOGIO KAJ INTERLINGVISTIKO
ПЕРЕВОД НА ЭСПЕРАНТО ТРУДНЫХ ФРАЗTRADUKO DE MALSIMPLAJ FRAZOJ
ПЕРЕВОДЫ РАЗНЫХ ПРОИЗВЕДЕНИЙTRADUKOJ DE DIVERSAJ VERKOJ
ФРАЗЕОЛОГИЯ ЭСПЕРАНТОFRAZEOLOGIO DE ESPERANTO
РЕЧИ, СТАТЬИ Л.ЗАМЕНГОФА И О НЕМVERKOJ DE ZAMENHOF KAJ PRI LI
ДВИЖЕНИЯ, БЛИЗКИЕ ЭСПЕРАНТИЗМУPROKSIMAJ MOVADOJ
ВЫДАЮЩИЕСЯ ЛИЧНОСТИ И ЭСПЕРАНТОELSTARAJ PERSONOJ KAJ ESPERANTO
О ВЫДАЮЩИХСЯ ЭСПЕРАНТИСТАХPRI ELSTARAJ ESPERANTISTOJ
ИЗ ИСТОРИИ РОССИЙСКОГО ЭСП. ДВИЖЕНИЯEL HISTORIO DE RUSIA E-MOVADO
ЧТО ПИШУТ ОБ ЭСПЕРАНТОKION ONI SKRIBAS PRI ESPERANTO
ЭСПЕРАНТО В ЛИТЕРАТУРЕESPERANTO EN LITERATURO
ПОЧЕМУ ЭСП.ДВИЖЕНИЕ НЕ ПРОГРЕССИРУЕТKIAL E-MOVADO NE PROGRESAS
ЮМОР ОБ И НА ЭСПЕРАНТОHUMURO PRI KAJ EN ESPERANTO
ЭСПЕРАНТО - ДЕТЯМESPERANTO POR INFANOJ
РАЗНОЕDIVERSAJHOJ
ИНТЕРЕСНОЕINTERESAJHOJ
ЛИЧНОЕPERSONAJHOJ
АНКЕТА/ ОТВЕТЫ НА АНКЕТУDEMANDARO / RESPONDARO
ПОЛЕЗНЫЕ ССЫЛКИUTILAJ LIGILOJ
IN ENGLISHPAGHOJ EN ANGLA LINGVO
СТРАНИЦЫ НА ЭСПЕРАНТОPAGHOJ TUTE EN ESPERANTO
НАША БИБЛИОТЕКАNIA BIBLIOTEKO


© Все права защищены. При любом использовании материалов ссылка на сайт miresperanto.com обязательна! ОБРАТНАЯ СВЯЗЬ