Chapitro 30

Tempas! Tempas!

- Chu vi scias, - diris Margarita, - hierau nokte, ghuste kiam vi endormighis, mi legis pri la mallumego veninta de Mediteraneo ... kaj tiuj idoloj, ah, la oraj idoloj. Ial la tutan tempon ili ne lasas min trankvila. Al mi shajnas, ke tuj ekpluvos. Chu vi sentas la friskon?

- Chio chi estas tre bona kaj brava, - respondis la majstro fumante kaj per la mano disbatante la fumon, - kaj la idoloj, Dio zorgu pri ili ... sed kio estos plu, tion mi tute ne komprenas!

La interparolo estis dum la sunsubiro, ghuste kiam Levio Mateo aperis antau Voland sur la teraso. La fenestreto de la kelo estis malfermita, kaj se iu estus enrigardinta, lin surprizus la stranga aspekto de la interparolantoj. Margarita surhavis nur la nigran mantelon, metitan rekte sur la nudan korpon, kaj la majstro plu estis en sia malsanuleja negligho. Tiu ekstravaganco havis simplan kialon: Margarita ne povis surmeti ion alian, char chiuj shiaj vestoj restis en la palaceto, kaj kvankam ghi situis tuto proksime, tamen tien iri por preni siajn ajhojn estis afero absolute nepensebla. Koncerne la majstron, kies vestaro retrovighis en la shranko, kvazau li neniam estus forestinta, li simple ne volis sin alivesti, elvolvante antau Margarita sian penson, ke tuj-tuje komencighos ia plej absurda misajho. Cetere, li tamen estis razita, la unuan fojon post tiu autuna nokto (en la kliniko oni stopligis lian barbon per tondomashino).

Ankau la chambro aspektis tre strange, kaj orientighi en ghia hhaoso estis tre malfacile. Sur la tapisho kushis manuskriptoj, manuskriptoj okupis la sofon. En la braksegho ghibis la dorso de forlasita libro. Sur la ronda tablo estis primetita vespermangho kaj kelkaj boteloj staris inter almanghajhoj. Kiel estighis tiuj delikatajhoj kaj vinoj sciis nek la majstro nek Margarita. Vekighinte ili trovis chion chi preta sur la tablo.

Dorminte ghis la sabata sunsubiro, kaj la majstro, kaj lia amikino sin sentis tute refortighintaj kaj freshaj, escepte nur unu postsignon de la hierauaj aventuroj: ilin ambau malklare doloretis la maldekstra tempio. Aliflanke, konsiderindaj shanghoj okazis koncerne ilian psikon, tion povus konstati chiu, kiu estus subauskultinta ilian interparolon en la kela loghejo. Tamen subauskultantoj ja ne estis. La malgranda korto havis ghuste tiun avantaghon, ke ghi chiam estis senhoma. Chiun tagon la saliko kaj la tilioj, verdighante trans la fenestro, vershis pli intensan printempan odoron, kaj kun kelkaj enblovoj de la jhus komencighinta venteto ghi penetris en la kelon.

- Nu, diable! - subite ekkriis la majstro, - se oni iomete pripensus ... - li estingis la cigaredstumpon en la cindrujo kaj premis la kapon inter la manoj, - auskultu, ja vi estas inteligenta homo kaj neniam estis freneza. Serioze, chu vi certas, ke hierau ni estis che Satano?

- Serioze, mi certas, - respondis Margarita.

- Nu jes, nu jes, - ironie diris la majstro, - nun, resume, anstatau unu frenezulo estas du: kaj la edzo, kaj la edzino! - Li levis la manojn al la chielo kaj kriis: - Tio ... la diablo scias, kio ghi estas! La diablol.La diablo!

Anstatau respondi Margarita falis sur la sofon, ekridegis, eksvingis en la aero siajn nudajn krurojn kaj poste ekkriis:

- Ho, mi jam ne povas! Ho, mi jam ne povas! Se vi vin vidus!

La majstro konfuzite tiris supren sian malsanulejan kalsonon kaj Margarita, satrideginte, seriozighis.

- Pretervole vi jhus diris la veron, - shi diris, - la diablo ja scias, kio ghi estas, kaj kredu al mi, la diablo chion aranghos! - Shiaj okuloj ekbrilis, shi salte levighis, komencis danceti surloke kaj kriadi: - Kiel mi estas felicha, felicha, felicha, ke mi kun li kontraktis! Ho, diablo, diablo! Vi devos, mia kara, vivi kun sorchistino! - Shi jhetis sin al la majstro, brakumis lian kolon, kisis liajn lipojn, lian nazon, liajn vangojn. Bukloj de shiaj nearanghitaj nigraj haroj blindigis la majstron, liaj vangoj kaj frunto brulis sub la kisoj.

- Jes, vere, nun vi similas sorchistinon.

- Mi tion ja ne negas, - respondis Margarita, - mi estas sorchistino kaj mi tre kontentas pri tio!

- Nu bone, - diris la majstro, - sorchistino, do estu sorchistino. Tre brave kaj grandioze! Do, mi estas elshtelita el la kuracejo. Ankau chi tio estas tre charma. Revenigita chi tien - plua afero, kiun ni ne pridubu ... Ni ech supozu, ke neniu atentos nian foreston ... tamen diru al mi, pro chio sankta, per kio kaj kiel ni vivos? Kredu al mi, mi parolas pri tio char mi pensas pri vi.

Je tiu momento trans la fenestro aperis stumpnazaj botetoj kaj la malsupra parto de alternfadena pantalono. La pantalono fleksighis che la genuoj kaj la taghelon kashis ies peza postajho.

- Alojzo, chu vi estas hejme? - demandis vocho el ie super la pantalono, de trans la fenestro.

- Jen, la misajhoj komencighas, - diris la majstro.

- Chu Alojzo? - redemandis Margarita proksimighante al la fenestro, - oni arestis lin liierau. Sed kiu pri li demandas? Kiu estas via nomo?

La genuoj kaj la postajho tuj malaperis, audighis ekklako de la stratpordo, kaj chio renormalighis. Margarita falis sur la sofon kaj ridegis tiel, ke larmoj rulighis el shiaj okuloj. Sed kiam shi kvietighis, drasta shangho okazis pri shia mieno, shi ekparolis serioze, parolante, shi glitis de la sofo, rampis al la genuoj de la majstro kaj rigardante en liajn okulojn shi karesis lian kapon.

- Kiel vi suferis, mia kompatinda amiko, kiel vi suferis! Nur mi sola scias tion. Jen, vi havas blankajn fadenojn en la haroj, kaj tiun poreternan falton che la lipoj. Mia kara, mia unika, ne pensu pri io plua. Tro multe vi devis pensi, nun mi pensos por vi! Kaj mi jhuras al vi, mi jhuras, ke chio estos blindige bela.

- Sed mi nenion timas, Margot, - al shi subite respondis la majstro kaj levis la kapon kaj shajnis al shi tia, kia li estis verkante pri la afero, de li neniam vidita, sed pri kiu li certe sciis ke ghi ja estis, - kaj tial mi nenion timas, char jam chion mi spertis. Troe mi estis timigata, per nenio eblas min plie timigi. Sed mi domaghas vin, jen la embaraso! Jen kial mi plu ripetadas pri tio sama. Rekonsciighu! Kial vi fushu vian vivon kun malsanulo, kun mizerulo? Reiru che vin! Mi vin domaghas, tial mi ghin diras.

- Ho! Vi, vi... - murmuris Margarita skuante sian hirtan kapon, - vi, malgrandfidulo, vi, malfelicha homo. Pro vi hierau la tutan nokton mi skuighadis nuda, mi perdis mian naturon kaj anstatauigis ghin je alia, plurajn monatojn mi pasigis en la malluma kamero pensante nur pri unu afero - pri la fulmotondro super Jershalaim, mi elploris miajn okulojn, kaj nun, kiam sur nin falis la felicho, vi min forpelas! Bone, mi foriros, sed sciu, ke vi estas kruela homo! Ili dezertigis vian animon!

Maldolcha tenero levighis al la koro de la majstro kaj, nesciate kial, li ekploris kashinte sian vizaghon en la haroj de Margarita. Shi, plorante, flustris al li, kaj shiaj fingroj saltetis sur la tempioj de la majstro:

- Jes, fadenoj, blankaj fadenoj, mi vidas vian kapon kovrighi per la negho, ah, kara, mia kara kapo, tiom suferinta. Rigardu viajn okulojn, kiajn vi havas okulojn! En ili estas dezerto ... Kaj la shultroj, la peze sharghitaj shultroj ... Kripligis, ili vin kripligis ... - la parolo de Margarita ighis senkohera, shin skuis plorsingultoj.

Tiam la majstro vishis siajn okulojn, levis Margaritan de la genuoj, mem surpiedighis kaj firme diris:

- Sufichas! Vi min hontigis. Neniam mi refalos en malkuraghon, nek revenos al tiu demando, estu certa pri tio. Mi scias, ke ni ambau estas viktimoj de mensa malsano, kiun, eble, mi kontaghis al vi ... Do, ni portu ghin kune.

Margarita proksimigis siajn lipojn al la orelo de la majstro kaj flustris:

- Mi jhuras al vi je via vivo, mi jhuras je la de vi divenita filo de la astrologiisto, ke chio estos bona.

- Belege, belege, - respondis la majstro kaj, ekridinte, li aldonis: - Nature, kiam homoj estas tute prirabitaj, kiel vi kaj mi, ili serchas savon che la transmonda potenco! Konsentite, ni serchu ghin tie.

- Ah! Jen, jen, finfine vi estas kiel antaue, vi ridas, - diris Margarita, - kaj iru al la diablo kun viaj kleraj vortoj. Transmonda au ne transmonda, chu tio ne estas tutegala? Mi estas malsata, - kaj shi tiris lin je la mano al la tablo.

- Mi ne certas, chu tiuj manghajhoj ne malaperos tuj ien sub la teron au ne forflugos tra la fenestro, - diris la majstro tute trankvilighinte.

- Ili ne forflugos!

Kaj ghuste je tiu momento el la fenestro audighis nazsona vocho:

- Pacon al vi.

La majstro ekskuighis, dum Margarita, jam kutimighinta al la eksterordinara, ekkriis:

- Azazello! Ah, kiel agrable, kiel bone! - kaj flustrinte al la majstro:

- Vi vidas, ili nin ne forlasas! - shi kuris malshlosi la pordon.

- Almenau fermu vian mantelon! - postkriis al shi la majstro.

- Bagatelajho, - jam el la koridoro respondis Margarita.

Kaj jen Azazello sin klinas, salutas la majstron, brilas lia misa okulo, kaj Margarita ekkrias:

- Ah, kiel mi ghojas! Neniam en mia vivo mi tiel ghojis! Sed vi pardonu, Azazello, ke mi estas nuda!

Azazello petis shin ne zorgi pri tio, diris, ke li vidadis virinojn ne nur nudaj, sed ankau tute senhautigitaj, volonte okupis lokon che la tablo, lasinte en la angulo apud la forno pakon envolvitan en malhelan brokajhon.

Margarita vershis al li konjakon, kaj li volonte ghin eltrinkis. La majstro sendeturne lin rigardis, foje-foje pinchante sian maldekstran manon. Sed la pinchoj neniom helpis. Azazello ne aer-disighis, kaj, verdire, tio ja ne estis necesa.

Nenio timinda estis en tiu malalta rufetulo; jes ja, li havis albugon -sed tiajhon oni povas ricevi sen ajna sorcho; jes, li estis ne tute ordinare vestita, per ia mantelo au sutano - tamen, se rigore tion pripensi, ankau tio ne estas senprecedenca. Kaj la konjakon li trinkis tre brave, kiel chiuj bonaj homoj, po tuta glaseto kaj sen almangheti. Pro tiu sama konjako zumo estighis en la kapo de la majstro kaj li pensis:

«Tamen, Margarita pravas! Certe antau mi sidas sendito de la diablo. Ja mi mem antau nelonge, je la antaulasta nokto, persvadis Ivanon, ke ghuste Satanon li renkontis che la Patriarhha - kaj jen, nun min ial timigas tiu penso, mi komencas fantazii pri hipnotigantoj kaj halucinajhoj. Kiaj, pro la diablo, hipnotigantoj estu chi tie!..»

Pli atente li rigardis Azazellon kaj konstatis, ke en ties okuloj estas io trudita, ia dume retenata penso. «Tio ne estas simpla vizito, li havas komision»; pensis la majstro.

Lia observemo lin ne trompis.

Trinkinte sian trian glaseton da konjako, kiu alkoholajho neniel efikis Azazellon, la vizitanto ekparolis tiele:

- Jen agrabla kelo, la diablo min prenu! Restas nur unu demando, kion oni tie faru, en tiu kelo?

- Ankau mi diras ghuste tion, - ekridis la majstro.

- Kial vi maltrankviligas min, Azazello? - dernandis Margarita, - iel ni ja vivos!

- Pardonon, pardonon, - ekkriis Azazello, - neniel mi volis vin maltrankviligi. Mi mern diras: lel vi vivos. Ah, ne multe mankis ke mi forgesu ... messire ordonis ke mi transdonu al vi liajn saluton kaj inviton fari kun li negrandan promenadon, kompreneble, se vi tion deziras. Do, kion vi diros?

Sub la tablo Margarita per la piedo tushis la majstron.

- Kun granda plezuro, - respondis la majstro observante la vizaghon de Azazello, dum tiu daurigis:

- Ni esperas, ke ankau Margarita Nikolavna ne malakceptos?

- Mi, mi certe ne malakceptos, - diris Margarita, kaj shia piedo refoje glitis sur la kruro de la majstro.

- Admirinde! - ekkriis Azazello, - jen kion mi shatas! Hop, hop kaj prete! Malkiel tiam en la Aleksandra ghardeno.

- Ahh, ne parolu pri tio, Azazello! Tiam mi estis stulta. Cetere, mi ne meritas tro severan jughon, ja ne chiun tagon oni renkontighas kun la malsankta potenco!

- Certe, - konfirmis Azazello, - chiutage, tio ja estus agrabla!

- Ankau mi shatas la rapidon, - ekscitite diris Margarita, - la rapidon kaj la nudon. Kiel el mauzero - paf! Ah, kiel li celpafas, - shi ekkriis sin turnante al la majstro, - piksepo sub la kuseno, kaj ajnan pikilon ... - Margarita estis ebriighanta, shiaj okuloj brilis.

- Ankorau unu aferon mi forgesis, - ekkriis Azazello sin frapinte sur la frunton, - tiom da klopodoj mi havas, ke mi tute perdas la kapon! Ja messire sendis al vi donacon, - chi tiam li turnis sin speciale al la majstro, - botelon da vino. Bonvolu atenti, ke ghi estas tiu sama vino, kiun trinkis la prokuratoro de Judeo. La Falerna vino.

Nature, tia rarajho vive interesis kaj la majstron kaj Margaritan. El la malhela cherka brokajho Azazello eligis kruchon tegitan je shimo. Oni flaris la vinon, oni vershis ghin en la glasojn, oni tra ghi rigardis kontrau la lumo estingighanta en la fenestro antau la fulmotondro. Kaj oni vidis chion kolorighi sange.

- Je la sano de Voland! - ekkriis Margarita levante sian glason.

Chiuj tri portis sian glason al la lipoj kaj faris grandan gluton. Tuj la antaushtorma lumo malhelighis en la okuloj de la majstro, lia spiro haltis paralizite, li sentis, ke venas lia fino. Li ankorau vidis sian morte palighintan amikinon senhelpe etendi al li la brakojn, poste lasi la kapon fali sur la tablon, poste sinki sur la plankon.

- Venenisto, - ankorau sukcesis krii la majstro. Li volis kapti tranchilon de sur la tablo por ponardi Azazellon, sed lia mano senforte glitis sur la tablotuko, chio chirkaue ighis nigra kaj poste tute malaperis.

Kiam la venenitoj kvietighis, Azazello ekagis. Unue li impetis eksteren tra la fenestro kaj post kelkaj momentoj jam estis en la palaceto, kie loghis Margarita Nikolavna. Chiam fidinda kaj diligenta, li volis kontroli, chu chio estas tauge aranghita. Kaj li konstatis, ke chio ja estas en ordo. Li vidis edzinon, malserenan, atendantan la revenon de sia edzo, pashi el sia dormochambro, subite palighi, per konvulsia movo meti la manon sur la koron. Senhelpe kriinte:

- Natasha! Iu ajn ... al mi! - shi falis sur la plankon de la salono apud la pordo de la kabineto.

- Chio ordas, - diris Azazello. Post unu momento li estis apud la faligitaj geamantoj. Margarita kushis vizaghe sur la tapisho. Per siaj feraj manoj Azazello turnis shin kvazau pupon kaj plantis sian rigardon en shian vizaghon. Sub liaj okuloj la vizagho de la venenitino estis shanghighanta. Ech en la densighanta antaushtorma krepusko videblis, ke ghi perdas la efemeran strabismon sorchistinan, la kruelecon kaj la troecon de la trajtoj. La vizagho de la mortintino helighis kaj fine shia rabbesta rikano nuddenta ighis virineca sufergrimaco. Tiam Azazello disigis shiajn kunpremitajn blankajn dentojn kaj vershis en la bushon kelkajn gutojn da tiu sama vino, per kiu li shin venenis. Shi ekspiris, sen lia helpo sidighis kaj malforte demandis:

- Kial, Azazello, kial? Kion mi faris al vi?

Shi vidis la majstron kushi, ekskuighis kaj flustris:

- Tion mi ne atendis ... murdulo!

- Neniel, ne, ja tute ne, - respondis Azazello, - tuj li ekstaros. Ah, kial vi estas tiel ncrvoza!

Margarita kredis al li sen heziti, tiel konvinka estis la vocho de la rufa demono. Shi salte surpiedighis, forta kaj viva, kaj helpis trinkigi vinon al la kushanto. Malferminte la okulojn, tiu sombre rigardis kaj malamege ripetis sian lastan vorton:

- Venenisto ...

- Ah! Insulto estas la plej kutima rekompenco pro bona laboro, - respondis Azazello, - chu vi estas blinda? Retrovu do fine vian vidkapablon.

Chi tiam la majstro sin levis, jhetis chirkauen rigardon vivan kaj serenan, kaj demandis:

- Sed kion signifas tiu novo?

- Ghi signifas, - respondis Azazello, - ke jam tempas. Jam tondras, chu? Malhelighas. La chevaloj stamfas, skuighas la malgranda ghardeno. Adiauu la kelon, rapide adiauu.

- Ah, mi komprenas, - diris la majstro rigardante chirkauen, - vi nin mortigis, ni estas malvivaj. Ahh, kiel tio estas inghenia! Kiel ghustatempa! Nun mi komprenas chion.

- Ho, pardonon, - respondis Azazello, - chu vin mi audas? Ja via amikino nomas vin majstro, ja vi pensas, kiel do vi povus esti malviva? Chu por konscii sin viva nepras sidi en kelo surhavante kitelon kaj malsanulejan kalsonon? Ridindajho!

- Mi komprenis chion, kion vi diris, - ekkriis la majstro, - ne plu parolu! Miloble vi pravas.

- Voland! - alighis al li Margarita, - la granda Voland! Li chion elpensis multe pli bone ol mi. Sed la romanon, - shi kriis al la majstro, - vian romanon prenu kun vi, kien ajn vi flugu.

- Senbezone, - respondis la majstro, - mi ghin memoras parkere.

- Chu neniun ... ech ne unu vorton el ghi vi forgesos? - demandis Margarita sin premante al la majstro kaj forvishante la sangon de lia vundita tempio.

- Estu trankvila. De nun mi neniam ion ajn forgesos, - li respondis.

- Do, fajron, - ekkriis Azazello, - la fajro, de kiu chio komencighis, kaj per kiu ni chion finas.

- Fajron! - timige kriis Margarita. La kela fenestro ekklakis, ventpusho shovis la kurtenon flanken. En la chielo ektondris lakone kaj gaje. Azazello shovis sian grandkrifan manon en la fornon, eligis fumantan shtipon kaj ekbruligis la tablotukon. Poste li ekbruligis stakon de malnovaj gazetoj sur la sofo, poste manuskripton kaj la kurtenon sur la fenestro. La majstro, jam ebriigita de la baldaua rajdo, jhetis libron de breto sur la tablon, hirtigis ghiajn foliojn sur la brulanta tablotuko, kaj la libro gaje ekflamighis.

- Brulu, forbrulu antaua vivo!

- Brulu, sufero! - kriis Margarita.

La chambro jam ondis, plena je purpuraj fajrokirloj, kaj kun la fumo la triopo eskapis tra la pordo kaj kuris per la masonita shtuparo supren en la malgrandan korton. La unua, kion ili tie vidis, estis la kuiristino de la konstrurajtigito; shi sidis sur la tero kaj chirkaue dise kushis malkolektighintaj terpomoj kaj kelkaj cepfaskoj. La stato de la kuiristino estis tre komprenebla. Tri nigraj chevaloj malpacience ronkis apud la shedo, tremeradis, per la hufo skrapfosis kaj shprucigis la teron. Unua saltis en la selon Margarita, poste Azazello, laste la majstro. La kuiristino ekghemis kaj levis la manon por fari kmcosignon, sed Azazello minace kriis de la selo:

- La manon mi fortranchos! - Li fajfis kaj la chevaloj, rompante branchojn de la tilioj, impetis supren kaj profundighis en la malaltan nigran shtormnubegon. Tuj el la fenestreto de la kelo disvershighis densa fumo. De malsupre venis, apenau audeble, la mizera krio de la kuiristino:

- Brulas!..

La chevaloj rapidis super la tegmentoj de Moskvo.

- Mi volas adiaui la urbon ... - kriis la majstro al Azazello, kiu rajdis antaue. La resto de lia frazo perdighis en la tondro. Azazello kapjesis kaj lasis sian chevalon galopi. Renkonte al la rajdantoj impetis nubo, tamen ankorau retenante sian pluvon.

Ili flugis super bulvardo, ili vidis malgrandajn homfigurojn diskuri sin savante kontrau la pluvo. Falis la unuaj gutoj. Ili superflugis fumon - la solan postrestajhon de Gribojedovo. Ili flugis super la urbo jam inundata de la mallumo. Fulmoj ekbriladis super ili. Poste la tegmentojn anstatauis verdo. Nur de tiam ektorentis la pluvego kaj transformis la flugantojn en tri grandegajn akvobobelojn.

Margarita jam konis la sensajhon de flugo, sed ghi estis nova por la majstro, kaj lin mirigis tio, kiel rapide ili proksimighis al la celo, al la homo kiun li volis adiaui, char li havis neniun alian por adiaui. Tra la pluvvualo li tuj rekonis la klinikon de profesoro Stravinskij, la riveron kaj la alibordan pin'arbaron, tiel detale de li studitan. Ili alterighis sur maldensejo en bosko, apud la kliniko.

- Mi vin atendos chi tie, - kriis Azazello metinte la manojn en formo de vochtubo, jen prilumate de fulmo, jen perdighante en la griza vualo, - adiauu, tamen rapide!

La majstro kaj Margarita salte elselighis kaj flugis intermite videblaj, kiel akvaj ombroj, tra la ghardeno de la kliniko. Post momento la majstro per rutina movo estis malfermanta la balkonkradon de la chambro n-ro 117, Margarita lin sekvis. Ili eniris che Ivachjon, nevideblaj kaj nerimarkitaj, dum la krakbruego kaj la mughado de la fulmotondro. La majstro haltis apud la lito. Ivachjo kushis senmove, kiel antaue, kiam li unuafoje observis fulmotondron el la domo de sia ripozo. Sed li ne ploris, malkiel je la unua fojo. Li atente rigardis la malhelan silueton impete venintan de la balkono, sin levetis, etendis la manon kaj gaje diris:

- Ah, estas vi, mia najbaro! Longe, longe mi vin atendis. Jen vi estas chi tie.

La majstro respondis:

- Mi estas chi tie! Sed via najbaro, bedaurinde, mi ne povas plu esti. Mi forflugas por chiam kaj venis al vi por vin adiaui.

- Mi sciis tion, mi ghin divenis, - mallaute diris Ivano kaj demandis: - Chu vi lin renkontis?

- Jes, - respondis la majstro, - mi venis vin adiaui char vi estas la sola homo kun kiu mi interparolis lastatempe.

Ivachjo serenighis kaj diris:

- Estas bone, ke vi alflugis chi tien. Ja mian vorton mi tenos, neniam mi versachos. Alia afero nun min interesas, - li ridetis kaj per frenezaj okuloj rigardis ien preter la majstro, - alion mi volas verki. Chu vi scias, dum mi kushis chi tie mi komprenis multajn aferojn.

Tiuj vortoj ekscitis la majstron, li ekparolis sidighante sur la randon de la lito:

- Bone, jen kio estas bona. Vi pri li verku la daurigon!

La okuloj de Ivachjo ekbrilis.

- Sed vi, chu vi mem ghin ne finverkos? - chi tiam li mallevis la kapon kaj mediteme aldonis: - Ali jes ... kial demandi ... - Ivachjo timigite jhetis oblikvan rigardon sur la plankon.

- Prave, - diris la majstro, kaj al Ivachjo lia vocho shajnis obtuza kaj fremda. - Mi ne plu verkos pri li. Mi havos alian okupon.

La bruon de la fulmotondro trapikis malproksima fajfo.

- Chu vi audas? - demandis la majstro.

- La fulmotondro bruas ...

- Ne, oni min vokas, jam tempas, - klarigis la majstro kaj ekstaris.

- Atendu! Ankorau unu vorton, - petis Ivano, - chu vi shin trovis? Chu shi restis fidela al vi?

- Jen shi estas, - respondis la majstro almontrante la muron. De ghi disighis la nigra silueto de Margarita kaj pashis al la lito. Shi rigardis al la kushanta junulo kaj en shiaj okuloj estis profunda aflikto.

- Kompatinda junulo, - shi flustris sensone kaj klinis sin super la lito.

- Kia belulino, - diris Ivano sen envio, sed melankolie kaj iel serene kortushite. - Nu jen, kiel bone pri vi chio aranghighis. Pri ml estos ne tiel. - Li enpensighis por unu momento kaj mediteme aldonis: - Au, finfine, eblas ke tiel...

- Tiel, jes, tiel, - flustris Margarita, kaj sin klinis tute proksimen al la kushanto, - tuj mi kisos vian frunton kaj chio pri vi ordighos ... tion kredu al mi, mi chion jam vidis, chion scias.

La kushanta junulo brakumis shian kolon kaj shi lin kisis.

- Adiau, dischiplo, - apenau audeble diris la majstro kaj aerdisighis. Li malaperis, kaj kun li malaperis ankau Margarita. La balkonkrado fermighis.

Ivachjon atakis maltrankvilo. Li eksidis sur la lito, jhetis chirkauen timan rigardon, ekparolis kun si mem, ekstaris. Probable, la fulmotondro, kiu nun furiozis duoble pli f orte, estigis angoron en lia animo. Lin ekscitis ankau tio, ke malantau la pordo li per sia audo, jam kutimighinta al permanenta silento, perceptis alarmitajn pashojn kaj malklarajn vochojn. Li vokis, jam nervoza kaj tremeranta:

- Praskovja Fjodorovna!

Praskoyja Fjodorovna jam estis eniranta la chambron, demande kaj zorgeme shi rigardis al Ivachjo.

- Kion? Kio okazis? - shi demandis, chu la fulmotondro vin ekscitas? Nu, kuraghon, kuraghon. Tuj mi vokos la doktoron.

- Ne, Praskovja Fjodorovna, ne voku la doktoron, - diris Ivachjo, maltrankvile rigardante ne al la vickuracistino sed en la muron, - pri mi estas nenio speciala, ja mi mem nun povas determini tion, vi ne dubu. Vi prefere jen kion al mi diru, - kore petis Ivano, - kio jhus okazis apude, en la cent dek oka chambro?

- Chu en la cent dek oka? - redemandis Praskovja Fjodorovna, kaj shia rigardo ighis evitema, - nenio, nenio tie okazis. - Shia vocho sonis false, Ivano tion rimarkis kaj diris:

- Fi, Praskovja Fjodorovna, vi estas ja tia verema homo ... Chu vi pensas, ke mi furiozighos? Ne, Praskovja Fjodorovna, neniel. Vi prefere diru la veron, char tra la muro mi chion ja sentas.

- Via najbaro jhus forpasis, - flustris la vickuracistino, malkapabla plu rezisti siajn veremon kaj bonkorecon. Time shi rigardis Ivachjon, tuta vestita per la lumo de fulmo. Tamen pri Ivano okazis nenio terura. Li nur levis signifoplene la fingron kaj diris:

- Mi sciis tion! Kaj mi certigas vin, Praskovja Fjodorovnaj, ke jhus en la urbo forpasis ankorau unu homo. Mi ech scias, kiu homo. - Ivachjo mistere ridetis. - Tiu homo estas virino.

Глава 30. Пора! Пора!

     -- Ты знаешь, -- говорила Маргарита, --  как раз когда ты  заснул вчера
ночью, я  читала про  тьму,  которая пришла  со средиземного моря...  И  эти
идолы,  ах, золотые  идолы.  Они почему-то мне все время не дают покоя.  Мне
кажется, что сейчас будет дождь. Ты чувствуешь, как свежеет?
     -- Все это хорошо и мило, -- отвечал мастер, куря и разбивая рукой дым,
--  и  эти  идолы, бог  с  ними,  но  что дальше  получится,  уж  решительно
непонятно!
     Разговор  этот шел  на закате солнца,  как раз  тогда, когда  к Воланду
явился  Левий  Матвей  на  террасе. Окошко  подвала было открыто, и если  бы
кто-нибудь заглянул в него, он удивился бы тому,  насколько странно выглядят
разговаривающие. На Маргарите прямо на голое тело был накинут черный плащ, а
мастер был в своем больничном  белье. Происходило это  оттого, что Маргарите
решительно нечего было надеть, так  как все ее  вещи  остались в особняке, и
хоть  этот  особняк был очень недалеко, конечно, нечего было  и  толковать о
том,  чтобы  пойти  туда  и взять  там  свои вещи. А мастер, у которого  все
костюмы нашли в шкафу, как будто мастер никуда и не уезжал, просто не  желал
одеваться, развивая перед Маргаритой ту мысль, что вот-вот начнется какая-то
совершеннейшая чепуха. Правда,  он был выбрит  впервые, считая с той осенней
ночи (в клинике бородку ему подстригали машинкой).
     Комната также имела очень странный вид,  и что-нибудь понять в хаосе ее
было  очень трудно.  На ковре лежали  рукописи, они же  были  и  на  диване.
Валялась какая-то  книжка горбом в  кресле. А на круглом  столе  был  накрыт
обед, и среди закусок стояло несколько бутылок. Откуда взялись все эти яства
и напитки, было неизвестно и Маргарите  и  мастеру. Проснувшись, они все это
застали уже на столе.
     Проспав до субботнего  заката, и мастер, и его подруга чувствовали себя
совершенно окрепшими, и только одно давало знать о вчерашних приключениях. У
обоих  немного ныл  левый  висок.  Со стороны же  психики изменения в  обоих
произошли  очень  большие,  как убедился бы  всякий,  кто мог  бы подслушать
разговор  в подвальной  квартире.  Но  подслушать  было  решительно  некому.
Дворик-то  этот  был тем и хорош,  что всегда был  пуст.  С  каждым днем все
сильнее  зеленеющие  липы  и  ветла  за  окном источали  весенний  запах,  и
начинающийся ветерок заносил его в подвал.
     -- Фу ты черт, -- неожиданно  воскликнул мастер, -- ведь это,  подумать
только, --  он  затушил окурок  в пепельнице  и сжал голову руками,  -- нет,
послушай,  ты же умный человек и сумасшедшей не была. Ты  серьезно уверена в
том, что мы вчера были у сатаны?
     -- Совершенно серьезно, -- ответила Маргарита.
     --  Конечно, конечно,  --  иронически заметил мастер,  -- теперь, стало
быть,  налицо вместо одного сумасшедшего двое! И муж  и  жена.  -- Он воздел
руки к небу и закричал: -- Нет, это черт знает что такое, черт, черт, черт!
     Вместо ответа  Маргарита  обрушилась  на диван,  захохотала,  заболтала
босыми ногами и потом уж вскричала:
     -- Ой, не могу! Ой, не могу! Ты посмотри только, на что ты похож!
     Отхохотавшись, пока  мастер  сердито поддергивал  больничные  кальсоны,
Маргарита стала серьезной.
     -- Ты сейчас  невольно сказал правду, -- заговорила она, -- черт знает,
что такое,  и черт,  поверь мне, все  устроит! -- глаза ее вдруг загорелись,
она вскочила, затанцевала на  месте и стала вскрикивать: -- Как я счастлива,
как я счастлива, как я счастлива,  что вступила с  ним в сделку!  О, дьявол,
дьявол! Придется вам, мой милый, жить с ведьмой. -- После этого она кинулась
к  мастеру, обхватила его  шею и стала его целовать в губы, в нос,  в  щеки.
Вихры неприглаженных черных  волос прыгали  на  мастере, и  щеки  и  лоб его
разгорались под поцелуями.
     -- А ты действительно стала похожей на ведьму.
     -- А я этого и  не отрицаю, -- ответила Маргарита, --  я ведьма и очень
этим довольна!
     -- Ну, хорошо, -- ответил мастер, -- ведьма так ведьма. Очень  славно и
роскошно! Меня, стало быть, похитили из лечебницы! Тоже очень мило.  Вернули
сюда, допустим и  это... Предположим  даже, что нас не хватятся, но скажи ты
мне ради всего святого, чем и как мы  будем жить?  Говоря это,  я забочусь о
тебе, поверь мне.
     В этот момент в оконце показались тупоносые ботинки и нижняя часть брюк
в жилочку.  Затем  эти брюки согнулись  в  колене,  и дневной  свет заслонил
чей-то увесистый зад.
     --  Алоизий, ты дома? --  спросил голос где-то вверху  над  брюками, за
окном.
     -- Вот, начинается, -- сказал мастер.
     --  Алоизий? --  спросила  Маргарита,  подходя  ближе  к  окну,  -- его
арестовали вчера. А кто его спрашивает? Как ваша фамилия?
     В  то же  мгновение колени и  зад пропали, и слышно было,  как стукнула
калитка,  после чего  все  пришло в норму. Маргарита повалилась  на диван  и
захохотала так,  что  слезы покатились  у нее из глаз.  Но когда она утихла,
лицо ее  сильнейшим  образом изменилось, она заговорила серьезно  и, говоря,
сползла с  дивана,  подползла к коленям мастера  и, глядя ему в глаза, стала
гладить голову.
     -- Как ты  страдал, как  ты страдал, мой бедный! Об этом  знаю только я
одна.  Смотри,  у тебя  седые  нитки в голове  и  вечная  складка у губ. Мой
единственный,  мой  милый, не думай ни о чем.  Тебе  слишком много  пришлось
думать,  и  теперь буду думать я за тебя! И я ручаюсь тебе, ручаюсь, что все
будет ослепительно хорошо.
     -- Я ничего и не  боюсь,  Марго,  -- вдруг  ответил  ей мастер и поднял
голову  и показался ей  таким, каким был, когда сочинял то, чего никогда  не
видел, но о чем наверно знал, что оно было. -- И не боюсь потому, что  я все
уже испытал.  Меня слишком пугали  и  ничем более напугать не могут. Но  мне
жалко  тебя, Марго, вот в чем фокус, вот почему я твержу об одном и том  же.
Опомнись! Зачем тебе ломать свою жизнь  с больным и  нищим? Вернись к  себе!
Жалею тебя, потому это и говорю.
     -- Ах, ты, ты, -- качая растрепанной головой, шептала Маргарита, -- ах,
ты,  маловерный, несчастный человек. Я из-за  тебя всю ночь  вчера  тряслась
нагая,  я  потеряла свою  природу  и заменила ее новой, несколько месяцев  я
сидела  в  темной  каморке  и  думала  только про  одно  --  про  грозу  над
Ершалаимом, я выплакала все глаза, а  теперь,  когда обрушилось счастье,  ты
меня гонишь? Ну что ж, я уйду, я уйду, но знай, что ты жестокий человек! Они
опустошили тебе душу!
     Горькая нежность поднялась к сердцу мастера,  и, неизвестно почему,  он
заплакал, уткнувшись в волосы Маргариты. Та, плача, шептала ему, и пальцы ее
прыгали на висках мастера.
     -- Да, нити, нити, на моих глазах покрывается снегом  голова, ах,  моя,
моя много страдавшая голова. Смотри, какие у тебя глаза! В них  пустыня... А
плечи,  плечи  с  бременем...  Искалечили,  искалечили,  --  речь  Маргариты
становилась бессвязной, Маргарита содрогалась от плача.
     Тогда  мастер вытер  глаза, поднял  с  колен Маргариту,  встал  и сам и
твердо сказал:
     -- Довольно! Ты меня пристыдила. Я никогда больше не допущу малодушия и
не  вернусь к этому вопросу, будь покойна. Я знаю, что  мы  оба жертвы своей
душевной болезни, которую, быть может, я передал тебе... Ну что же, вместе и
понесем ее.
     Маргарита приблизила губы к уху мастера и прошептала:
     -- Клянусь тебе своею жизнью, клянусь угаданным тобою сыном звездочета,
все будет хорошо.
     -- Ну, и ладно, ладно, --  отозвался мастер и, засмеявшись, добавил: --
Конечно, когда люди совершенно ограблены, как мы с тобой, они  ищут спасения
у потусторонней силы! Ну, что ж, согласен искать там.
     --  Ну вот,  ну  вот, теперь  ты  прежний,  ты  смеешься,  --  отвечала
Маргарита, -- и ну тебя к черту с твоими учеными  словами. Потустороннее или
не потустороннее -- не все ли это равно? Я хочу есть.
     И она потащила за руку мастера к столу.
     -- Я  не уверен, что эта еда не  провалится сейчас сквозь землю  или не
улетит в окно, -- ответил тот, совершенно успокоившись.
     -- Она не улетит!
     И в этот самый момент в оконце послышался носовой голос:
     -- Мир вам.
     Мастер  вздрогнул,  а  привыкшая   уже   к  необыкновенному   Маргарита
вскричала:
     --  Да  это Азазелло! Ах, как  это мило, как это хорошо!  --  и, шепнув
мастеру: -- Вот видишь, видишь, нас не оставляют! -- бросилась открывать.

     -- Ты хоть запахнись, -- крикнул ей вслед мастер.
     -- Плевала я на это, -- ответила Маргарита уже из коридорчика.
     И  вот  уже Азазелло раскланивался, здоровался с мастером, сверкал  ему
своим кривым глазом, а Маргарита восклицала:
     -- Ах, как я рада! Я  никогда не была так рада  в  жизни!  Но простите,
Азазелло, что я голая!
     Азазелло просил  не беспокоиться, уверял, что  он видел не только голых
женщин, но  даже женщин  с начисто  содранной  кожей, охотно подсел к столу,
предварительно поставив в угол у печки какой-то сверток в темной парче.
     Маргарита налила Азазелло коньяку, и  он охотно выпил  его.  Мастер, не
спуская  с  него  глаз, изредка под столом тихонько  щипал себе кисть  левой
руки. Но щипки эти  не  помогали.  Азазелло  не  растворялся  в воздухе, да,
сказать по правде, в  этом не было никакой необходимости. Ничего страшного в
рыжеватом  маленького роста  человеке  не  было,  разве только  вот  глаз  с
бельмом, но ведь  это бывает  и без всякого  колдовства, разве что одежда не
совсем  обыкновенная  -- какая-то ряса или плащ, --  опять-таки, если строго
вдуматься,  и это  попадается.  Коньяк он тоже ловко пил, как и  все  добрые
люди,  целыми  стопками и не  закусывая. От  этого самого коньяку  у мастера
зашумело в голове, и он стал думать:
     "Нет, Маргарита  права!  Конечно, передо мной  сидит посланник дьявола.
Ведь я же сам не  далее  как ночью позавчера  доказывал Ивану о том, что тот
встретил  на  Патриарших именно сатану,  а теперь  почему-то испугался  этой
мысли и  начал  что-то болтать о гипнотизерах и галлюцинациях.  Какие тут  к
черту гипнотизеры!"
     Он стал  присматриваться к Азазелло и  убедился в том, что  в  глазах у
того  виднеется  что-то принужденное, какая-то мысль, которую тот до поры до
времени  не  выкладывает. "Он не просто с визитом, а появился он с  каким-то
поручением", -- думал мастер.
     Наблюдательность его ему не изменила.
     Выпив третью стопку коньяку, который на Азазелло не производил никакого
действия, визитер заговорил так:
     -- А уютный подвальчик, черт меня возьми! Один только вопрос возникает,
чего в нем делать, в этом подвальчике?
     -- Про то же самое я и говорю, -- засмеявшись, ответил мастер.
     --  Зачем  вы меня  тревожите,  Азазелло?  --  спросила  Маргарита,  --
как-нибудь!
     -- Что  вы, что вы, -- вскричал Азазелло,  -- я и в мыслях  не имел вас
тревожить. Я и сам говорю -- как-нибудь. Да! Чуть не забыл, мессир передавал
вам  привет,  а  также  велел сказать, что  приглашает  вас  сделать  с  ним
небольшую  прогулку,  если, конечно,  вы  пожелаете. Так что же  вы  на  это
скажете?
     Маргарита под столом толкнула ногою мастера.
     -- С большим удовольствием, -- ответил мастер,  изучая Азазелло,  а тот
продолжал:
     -- Мы надеемся, что и Маргарита Николаевна не откажется от этого?
     -- Я-то уж наверное не откажусь, -- сказала Маргарита, и опять ее  нога
проехалась по ноге мастера.
     --  Чудеснейшая  вещь!  -- воскликнул  Азазелло, --  вот это  я  люблю.
Раз-два и готово! Не то, что тогда в Александровском саду.
     -- Ах, не напоминайте мне,  Азазелло! Я была глупа  тогда. Да, впрочем,
меня и нельзя строго винить за это -- ведь  не каждый же день встречаешься с
нечистой силой!
     -- Еще бы, -- подтверждал Азазелло, -- если бы каждый день, это было бы
приятно!
     -- Мне и самой нравится быстрота, -- говорила Маргарита возбужденно, --
нравится быстрота и  нагота. Как из маузера --  раз! Ах, как он стреляет, --
вскричала Маргарита, обращаясь к  мастеру, -- семерка  под подушкой, и любое
очко... -- Маргарита начинала пьянеть, отчего глаза у нее разгорелись.
     --  И опять-таки забыл, -- прокричал Азазелло, хлопнув  себя по лбу, --
совсем замотался. Ведь мессир прислал вам подарок, -- тут  он отнесся именно
к  мастеру, -- бутылку вина. Прошу заметить,  что это то самое вино, которое
пил прокуратор Иудеи. Фалернское вино.
     Вполне  естественно,  что  такая  редкость вызвала большое  внимание  и
Маргариты  и  мастера.  Азазелло  извлек  из  куска  темной  гробовой  парчи
совершенно  заплесневевший  кувшин. Вино нюхали, налили в  стаканы,  глядели
сквозь него  на  исчезающий  перед  грозою  свет в  окне.  Видели,  как  все
окрашивается в цвет крови.
     -- Здоровье Воланда! -- воскликнула Маргарита, поднимая свой стакан.
     Все трое приложились к стаканам  и сделали по  большому глотку.  Тотчас
предгрозовой  свет  начал  гаснуть  в  глазах  у  мастера,  дыхание  у  него
перехватило,  он   почувствовал,  что  настает  конец.  Он  еще  видел,  как
смертельно  побледневшая Маргарита, беспомощно простирая к нему руки, роняет
голову на стол, а потом сползает на пол.
     -- Отравитель, -- успел еще  крикнуть мастер. Он хотел схватить  нож со
стола,  чтобы  ударить Азазелло  им,  но рука его беспомощно соскользнула со
скатерти, все окружавшее мастера в подвале окрасилось в черный цвет, а потом
и вовсе пропало.  Он упал навзничь и, падая, рассек себе кожу  на  виске  об
угол доски бюро.
     Когда  отравленные затихли, Азазелло начал действовать. Первым делом он
бросился в окно  и через несколько мгновений  был в особняке, в котором жила
Маргарита Николаевна. Всегда точный  и аккуратный  Азазелло хотел проверить,
все ли исполнено, как  нужно.  И  все  оказалось в  полном порядке. Азазелло
видел,  как  мрачная,  ожидающая возвращения мужа  женщина  вышла  из  своей
спальни, внезапно побледнела, схватилась за сердце и, крикнув беспомощно:
     -- Наташа! Кто-нибудь... ко  мне! -- упала на  пол в гостиной, не дойдя
до кабинета.
     --  Все  в  порядке, -- сказал  Азазелло. Через мгновение  он был возле
поверженных любовников. Маргарита лежала, уткнувшись лицом  в коврик. Своими
железными руками Азазелло повернул ее как куклу, лицом к себе и  вгляделся в
нее. На его  глазах лицо  отравленной  менялось. Даже в наступавших грозовых
сумерках  видно  было, как  исчезало  ее  временное  ведьмино  косоглазие  и
жестокость и буйность черт. Лицо покойной посветлело и, наконец, смягчилось,
и  оскал ее  стал не хищным, а  просто  женственным страдальческим  оскалом.
Тогда  Азазелло разжал  ее белые  зубы  и влил  в рот  несколько капель того
самого  вина, которым  ее и отравил.  Маргарита вздохнула, стала подниматься
без помощи Азазелло, села и слабо спросила:
     -- За что, Азазелло, за что? Что вы сделали со мною?
     Она увидела лежащего мастера, содрогнулась и прошептала:
     -- Этого я не ожидала... Убийца!
     -- Да нет же, нет, -- ответил Азазелло, -- сейчас он встанет. Ах, зачем
вы так нервны!
     Маргарита  поверила ему  сразу, настолько убедителен был  голос  рыжего
демона.  Маргарита вскочила,  сильная  и  живая,  и помогла напоить лежащего
вином.  Открыв  глаза,  тот глянул  мрачно  и  с  ненавистью  повторил  свое
последнее слово:
     -- Отравитель...
     -- Ах! Оскорбление является  обычной  наградой  за  хорошую работу,  --
ответил Азазелло, -- неужели вы слепы? Но прозрейте же скорей.
     Тут мастер поднялся, огляделся взором живым и светлым и спросил:
     -- Что же означает это новое?
     --  Оно  означает, --  ответил Азазелло, -- что  вам  пора.  Уже гремит
гроза, вы  слышите?  Темнеет. Кони  роют землю,  содрогается  маленький сад.
Прощайтесь с подвалом, прощайтесь скорее.
     -- А, понимаю, -- сказал мастер,  озираясь, -- вы нас убили, мы мертвы.
Ах, как это умно! Как это вовремя! Теперь я понял все.
     -- Ах, помилуйте, --  ответил  Азазелло,  -- вас  ли я слышу? Ведь ваша
подруга  называет вас  мастером, ведь  вы  мыслите, как  же вы  можете  быть
мертвы? Разве для того, чтобы считать  себя живым, нужно непременно сидеть в
подвале, имея на себе рубашку и больничные кальсоны? Это смешно!
     -- Я понял все, что вы говорили, -- вскричал мастер, -- не продолжайте!
Вы тысячу раз правы.
     -- Великий Воланд, -- стала вторить  ему Маргарита, --  великий Воланд!
Он выдумал  гораздо  лучше, чем  я. Но только  роман, роман, -- кричала  она
мастеру, -- роман возьми с собою, куда бы ты ни летел.
     -- Не надо, -- ответил мастер, -- я помню его наизусть.
     --  Но  ты ни  слова...  ни слова  из него  не забудешь?  -- спрашивала
Маргарита, прижимаясь к любовнику и вытирая кровь на его рассеченном виске.
     -- Не беспокойся! Я теперь ничего и никогда не забуду, -- ответил тот.
     -- Тогда огонь! -- вскричал Азазелло, -- огонь, с которого все началось
и которым мы все заканчиваем.
     -- Огонь! --  страшно прокричала Маргарита. Оконце в  подвале хлопнуло,
ветром сбило штору  в сторону. В небе прогремело весело  и кратко.  Азазелло
сунул руку с когтями в печку, вытащил дымящуюся головню и поджег скатерть на
столе.  Потом  поджег пачку  старых  газет  на диване,  а за  нею рукопись и
занавеску на окне. Мастер, уже  опьяненный будущей скачкой, выбросил с полки
какую-то  книгу  на  стол, вспушил  ее  листы  в горящей скатерти,  и  книга
вспыхнула веселым огнем.
     -- Гори, гори, прежняя жизнь!
     -- Гори, страдание! -- кричала Маргарита.
     Комната уже колыхалась в багровых столбах, и вместе с дымом выбежали из
двери  трое,  поднялись по каменной  лестнице вверх и оказались во  дворике.
Первое, что они увидели там, это сидящую на земле кухарку застройщика, возле
нее  валялся  рассыпавшийся  картофель  и  несколько пучков  луку. Состояние
кухарки  было  понятно.  Трое черных  коней  храпели  у сарая,  вздрагивали,
взрывали  фонтанами землю.  Маргарита  вскочила  первая,  за  нею  Азазелло,
последним мастер.  Кухарка,  застонав,  хотела поднять  руку  для  крестного
знамения, но Азазелло грозно закричал с седла:
     -- Отрежу руку!  -- он свистнул, и  кони,  ломая ветви лип,  взвились и
вонзились в  низкую  черную тучу.  Тотчас из окошечка  подвала повалил  дым.
Снизу донесся слабый, жалкий крик кухарки:
     -- Горим!..
     Кони уже неслись над крышами Москвы.
     -- Я хочу попрощаться  с городом, -- прокричал мастер Азазелло, который
скакал впереди. Гром съел окончание фразы мастера. Азазелло кивнул головою и
пустил своего коня галопом.  Навстречу летящим стремительно летела  туча, но
еще не брызгала дождем.
     Они  летели  над  бульваром,  видели, как  фигурки  людей  разбегаются,
прячась  от дождя. Падали первые капли. Они пролетели над дымом -- всем, что
осталось  от  Грибоедова. Они  летели  над  городом,  который  уже  заливала
темнота. Над ними вспыхивали  молнии. Потом крыши  сменились зеленью.  Тогда
только хлынул дождь и превратил летящих в три огромных пузыря в воде.
     Маргарите  было уже знакомо ощущение полета,  а  мастеру  -- нет, и  он
подивился тому,  как  быстро  они оказались у цели, у того, с кем  он  хотел
попрощаться, потому что больше ему не с кем было прощаться. Он узнал сразу в
пелене дождя  здание клиники Стравинского, реку и очень хорошо изученный  им
бор на другом берегу. Они снизились в роще на поляне, недалеко от клиники.
     --  Я подожду вас здесь, -- прокричал Азазелло, сложив руки щитком,  то
освещаясь молниями, то пропадая в серой пелене, -- прощайтесь, но скорее.
     Мастер и Маргарита соскочили с  седел и полетели, мелькая,  как водяные
тени, через  клинический  сад.  Еще  через мгновение мастер  привычной рукой
отодвигал балконную решетку в комнате  N 117-й, Маргарита следовала за  ним.
Они  вошли  к  Иванушке,  невидимые  и незамеченные, во  время грохота и воя
грозы. Мастер остановился возле кровати.
     Иванушка лежал неподвижно, как и тогда, когда первый раз наблюдал грозу
в  доме  своего отдохновения.  Но  он не  плакал,  как  в тот раз.  Когда он
всмотрелся  как  следует  в темный силуэт, ворвавшийся к нему  с балкона, он
приподнялся, протянул руки и сказал радостно:
     -- А, это вы! А я все жду, жду вас. Вот и вы, мой сосед.
     На это мастер ответил:
     -- Я здесь!  Но вашим соседом  я,  к  сожалению, больше быть не могу. Я
улетаю навсегда и пришел к вам лишь с тем, чтобы попрощаться.
     --  Я это знал, я  догадался,  --  тихо  ответил Иван и спросил:  -- Вы
встретили его?
     -- Да, -- сказал мастер, -- я пришел попрощаться с  вами, потому что вы
были единственным человеком, с которым я говорил в последнее время.
     Иванушка просветлел и сказал:
     -- Это хорошо, что вы сюда  залетели. Я ведь слово свое сдержу, стишков
больше  писать не буду. Меня другое теперь интересует, -- Иванушка улыбнулся
и  безумными  глазами  поглядел  куда-то  мимо  мастера,  --  я  другое хочу
написать. Я тут пока лежал, знаете ли, очень многое понял.
     Мастер взволновался  от этих слов  и заговорил,  присаживаясь  на  край
Иванушкиной постели:
     -- А вот это хорошо, это хорошо. Вы о нем продолжение напишите!

     Иванушкины глаза вспыхнули.
     -- А  вы  сами  не  будете  разве?  -- тут он поник головой и задумчиво
добавил: -- Ах да... Что  же это я спрашиваю, -- Иванушка  покосился в  пол,
посмотрел испуганно.
     -- Да, -- сказал  мастер, и голос его показался  Иванушке  незнакомым и
глухим, -- я уже больше не буду писать о нем. Я буду занят другим.
     Шум грозы прорезал дальний свист.
     -- Вы слышите? -- спросил мастер.
     -- Шумит гроза...
     --  Нет, это  меня  зовут, мне  пора,  -- пояснил  мастер  и поднялся с
постели.
     -- Постойте! Еще одно слово,  --  попросил Иван, -- а вы  ее нашли? Она
вам осталась верна?
     -- Вот  она,  --  ответил  мастер  и  указал на  стену. От белой  стены
отделилась  темная Маргарита и подошла к  постели. Она смотрела на  лежащего
юношу, и в глазах ее читалась скорбь.
     --  Бедный, бедный, --  беззвучно зашептала Маргарита и  наклонилась  к
постели.
     -- Какая  красивая, -- без  зависти,  но с  грустью и с каким-то  тихим
умилением проговорил Иван, -- вишь ты,  как у вас  все хорошо вышло. А вот у
меня  не так, -- тут он  подумал и  задумчиво прибавил:  -- А впрочем, может
быть, и так...
     -- Так, так, -- прошептала Маргарита и совсем склонилась к лежащему, --
вот я вас поцелую в лоб, и все у вас будет так, как надо... В этом вы уж мне
поверьте, я все уже видела, все знаю.
     Лежащий юноша охватил ее шею руками, и она поцеловала его.
     -- Прощай, ученик, -- чуть слышно сказал мастер и стал таять в воздухе.
Он исчез, с ним вместе исчезла и Маргарита. Балконная решетка закрылась.
     Иванушка  впал в беспокойство. Он сел на постели,  оглянулся  тревожно,
даже простонал, заговорил сам с собой, поднялся.  Гроза бушевала все сильнее
и,  видимо, растревожила его душу. Волновало его  также то, что за дверью он
своим, уже привыкшим  к  постоянной тишине, слухом уловил беспокойные  шаги,
глухие голоса за дверью. Он позвал, нервничая уже и вздрагивая:
     -- Прасковья Федоровна!
     Прасковья Федоровна уже входила  в комнату,  вопросительно  и  тревожно
глядя на Иванушку.
     -- Что? Что такое?  -- спрашивала  она, --  гроза  волнует? Ну, ничего,
ничего... Сейчас вам поможем. Сейчас я доктора позову.
     -- Нет, Прасковья Федоровна, не надо доктора звать, -- сказал Иванушка,
беспокойно глядя не на  Прасковью Федоровну, а в стену,  -- со  мною  ничего
особенного  такого нет. Я уже разбираюсь теперь,  вы не  бойтесь. А  вы  мне
лучше  скажите,  --  задушевно  попросил  Иван,  -- а что там  рядом, в  сто
восемнадцатой комнате сейчас случилось?
     -- В восемнадцатой? -- переспросила  Прасковья  Федоровна,  и глаза  ее
забегали, -- а ничего там не случилось. -- Но голос ее был фальшив, Иванушка
тотчас это заметил и сказал:
     -- Э,  Прасковья Федоровна! Вы такой человек правдивый... Вы думаете, я
бушевать стану? Нет, Прасковья  Федоровна, этого не будет. А вы  лучше прямо
говорите. Я ведь через стену все чувствую.
     --  Скончался  сосед ваш сейчас, -- прошептала  Прасковья Федоровна, не
будучи в  силах преодолеть свою правдивость и доброту, и испуганно поглядела
на Иванушку, вся  одевшись светом молнии. Но с Иванушкой ничего не произошло
страшного. Он только многозначительно поднял палец и сказал:
     -- Я так и знал! Я уверяю вас, Прасковья Федоровна, что сейчас в городе
еще  скончался один человек.  Я даже  знаю, кто, -- тут Иванушка таинственно
улыбнулся, -- это женщина.

<< >>

Главная страница

О ВСЕОБЩЕМ ЯЗЫКЕPRI TUTKOMUNA LINGVO
О РУССКОМ ЯЗЫКЕPRI RUSA LINGVO
ОБ АНГЛИЙСКОМ ЯЗЫКЕPRI ANGLA LINGVO
О ДРУГИХ НАЦИОНАЛЬНЫХ ЯЗЫКАХPRI ALIAJ NACIAJ LINGVOJ
БОРЬБА ЯЗЫКОВBATALO DE LINGVOJ
СТАТЬИ ОБ ЭСПЕРАНТОARTIKOLOJ PRI ESPERANTO
О "КОНКУРЕНТАХ" ЭСПЕРАНТОPRI "KONKURENTOJ" DE ESPERANTO
УРОКИ ЭСПЕРАНТОLECIONOJ DE ESPERANTO
КОНСУЛЬТАЦИИ ПРЕПОДАВАТЕЛЕЙ ЭСП.KONSULTOJ DE E-INSTRUISTOJ
ЭСПЕРАНТОЛОГИЯ И ИНТЕРЛИНГВИСТИКАESPERANTOLOGIO KAJ INTERLINGVISTIKO
ПЕРЕВОД НА ЭСПЕРАНТО ТРУДНЫХ ФРАЗTRADUKO DE MALSIMPLAJ FRAZOJ
ПЕРЕВОДЫ РАЗНЫХ ПРОИЗВЕДЕНИЙTRADUKOJ DE DIVERSAJ VERKOJ
ФРАЗЕОЛОГИЯ ЭСПЕРАНТОFRAZEOLOGIO DE ESPERANTO
РЕЧИ, СТАТЬИ Л.ЗАМЕНГОФА И О НЕМVERKOJ DE ZAMENHOF KAJ PRI LI
ДВИЖЕНИЯ, БЛИЗКИЕ ЭСПЕРАНТИЗМУPROKSIMAJ MOVADOJ
ВЫДАЮЩИЕСЯ ЛИЧНОСТИ И ЭСПЕРАНТОELSTARAJ PERSONOJ KAJ ESPERANTO
О ВЫДАЮЩИХСЯ ЭСПЕРАНТИСТАХPRI ELSTARAJ ESPERANTISTOJ
ИЗ ИСТОРИИ РОССИЙСКОГО ЭСП. ДВИЖЕНИЯEL HISTORIO DE RUSIA E-MOVADO
ЧТО ПИШУТ ОБ ЭСПЕРАНТОKION ONI SKRIBAS PRI ESPERANTO
ЭСПЕРАНТО В ЛИТЕРАТУРЕESPERANTO EN LITERATURO
ПОЧЕМУ ЭСП.ДВИЖЕНИЕ НЕ ПРОГРЕССИРУЕТKIAL E-MOVADO NE PROGRESAS
ЮМОР ОБ И НА ЭСПЕРАНТОHUMURO PRI KAJ EN ESPERANTO
ЭСПЕРАНТО - ДЕТЯМESPERANTO POR INFANOJ
РАЗНОЕDIVERSAJHOJ
ИНТЕРЕСНОЕINTERESAJHOJ
ЛИЧНОЕPERSONAJHOJ
АНКЕТА/ ОТВЕТЫ НА АНКЕТУDEMANDARO / RESPONDARO
ПОЛЕЗНЫЕ ССЫЛКИUTILAJ LIGILOJ
IN ENGLISHPAGHOJ EN ANGLA LINGVO
СТРАНИЦЫ НА ЭСПЕРАНТОPAGHOJ TUTE EN ESPERANTO
НАША БИБЛИОТЕКАNIA BIBLIOTEKO


© Все права защищены. При любом использовании материалов ссылка на сайт miresperanto.com обязательна! ОБРАТНАЯ СВЯЗЬ