Chapitro VII  
                Rokk
                 
                Ne estas klare, chu efektive la
                Lefortovaj veterenariaj inokuloj estis tiom
                bonaj, chu la Samaraj bartachmentoj estis lertaj,
                chu estis sukcesaj la rezolutaj agoj,
                entreprenitaj kontrau la ovaj akaparistoj en
                Kaluga kaj Voronej, chu efike funkciis la Moskva
                ekstrema komisiono, sed estas bone sciate, ke du
                semajnojn post la lasta renkontigho de Persikov
                kun Alfred en Unio de respublikoj estis absolute
                pure rilate al kokoj. Ie en kortetoj de provincaj
                urbetoj kushis kokaj solecaj plumoj, eligante
                larmojn el la okuloj, kaj en malsanulejoj estis
                resanighantaj la lastaj el aviduloj, chesigante
                sangan lakson kun vomo. Homaj mortoj, feliche, en
                la tuta respubliko ne superis milon. Grandaj
                malordoj ankau ne sekvis. Fakte, en Volokolamsk
                aperis profeto, heroldinta, ke la epizootio de
                kokoj estas kauzita de neniu plu krom la
                komisaroj, sed li ne havis gradan sukceson. En la
                Volokolamska bazaro oni batis kelkajn
                milicistojn, penintajn forpreni kokojn che
                virinoj, ankau oni frakasis vitrojn en loka
                poshttelegrafejo. Feliche, lerta volokolamska
                gopou entreprenis agojn, rezulte de kiuj, unue,
                senspure malaperis la profeto, kaj due, oni
                shanghis vitrojn en la telegrafejo.  
                Atinginte en Nordo
                Arhhangelsk'on kaj Sjumkin-Viselok'on, la
                epizootio chesis mem pro tiu kialo, ke ne estis
                kien movighi plu - en la Blanka maro, kiel estas
                sciate, kokoj ne ekzistas. Ghi haltis ankau en
                Vladivostok, char plue estis oceano. En fora Sudo
                - malaperis kaj chesis ie en la sunbruligitaj
                surfacoj de Ordubat, Gulfa kaj Karabulak, kaj en
                Okcidento mirinde haltis ghuste che la pollanda
                kaj rumania limoj. Chu klimato tie estis alia au
                chu rolis baraj kordonaj rimedoj, entreprenitaj
                de la najbaraj registaroj, sed estas la fakto, ke
                la epizootio ne plu movighis. La eksterlanda
                gazetaro brue, avide pridiskutis la
                senprecedencan en la historio epizootion, kaj la
                registaro de la sovetaj respublikoj, levante
                nenian bruon, laboris senchese. La ekstrema
                komisiono por batalo kontrau la koka pesto estis
                renomita je la ekstrema komisiono por restarigo
                kaj kreskigo de kokbredado en la respubliko,
                kompletighinte per nova ekstrema triopo en
                konsisto de dek ses kamaradoj. Estis fondita
                "Bonkoko", kie anighis Persikov kaj
                Portugalov kiel honoraj helpantoj de la
                prezidanto. En la jhurnaloj sub iliaj portretoj
                aperis titoloj: "Pogranda acheto de ovoj
                eksterlande" kaj "Sinjoro Juz intencas
                fiaskigi la ovan kampanjon". Famighis en la
                tuta Moskvo venenplena felietono de jhurnalisto
                Kolechkin, finighanta per la vortoj: "Ne
                celu, sinjoro Juz, niajn ovojn, - vi havas la
                proprajn!"*  
                Profesoro Persikov tute
                elturmentighis kaj labordronis dum la lastaj tri
                semajnoj. La kokaj eventoj embarasis lin kaj
                sharghis sur lin duoblan pezon. Tutajn vesperojn
                li estis devigata partopreni en kunsidoj de la
                kokaj komisionoj kaj de tempo al tempo toleri
                longajn konversaciojn jen kun Alfred Bronskij,
                jen kun la mekanika dikulo. Li devis kune kun
                Profesoro Portugalov kaj privat-docentoj Ivanov
                kaj Borngart anatomii kaj mikroskopii kokojn
                serchante bacilon de pesto kaj ech verki dum tri
                vesperoj en hasto broshuron: "Pri aberacioj
                de hepatoj de kokoj che pesto".  
                Persikov laboris en la koka
                sfero sen aparta vervo, kaj tio estas
                kompreneble, - ja tuta lia kapo estis okupita per
                alio - la chefa kaj grava, - per tio, de kio la
                koka pesto forshiris lin, tio estas la rugha
                radio. Malbonigante sian jam sen tio rompitan
                sanon, forprenante horojn de dormo kaj mangho,
                foje ne revenante al la Prechistenka-strato, sed
                ekdormante sur la vakstola divano en la kabineto
                de la instituto, Persikov dum tutaj noktoj
                klopodis che la kamero kaj mikroskopo.  
                Al fino de julio da
                ekstremlaboro iom malpliighis. La agado de la
                alinomita komisiono normalighis, kaj Persikov
                revenis al la interrompita laboro. Mikroskopoj
                estis shargitaj per novaj preparatoj, en la
                kamero sub la radio kreskis kun fabela rapideco
                fisha kaj rana frajo. El Kenigsberg oni alportis
                per aeroplano speciale menditajn glacojn, kaj en
                la lastaj datoj de julio sub kontrolo de Ivanov
                mekanikistoj konstruis du novajn grandajn
                kamerojn, en kiuj la radio atingis che bazo
                dimension de cigareda skatolo kaj en funelo -
                tutan metron. Persikov ghoje frotis la manojn kaj
                komencis preparadon de iuj sekretaj kaj komplikaj
                eksperimentoj. Antau chio li interkonsentis
                telefone kun la popola komisaro pri klerigo, kaj
                la auskultilo kvakis al li plej afablan kaj
                chiarimedan kontribuon, kaj poste Persikov ankau
                telefone atingis kamaradon Ptahha-Porosjuk,
                fakestron pri bestbredado che la supera
                komisiono. Persikov trovis flanke de Ptahha la
                plej favoran atenton. Temis pri granda mendo
                eksterlande por Profesoro Persikov. Ptahha diris
                telefone, ke li tuje telegrafos al Berlin kaj
                Nov-Jorko. Post tio oni el Kremlo interesighis,
                kiel pasas la afero che Persikov, kaj grava kaj
                afabla vocho demandis, chu ne estas bezonata al
                Persikov automobilo.  
                - Ne, mi dankas vin. Mi
                preferas tramon, - respondis Persikov.  
                - Sed kial do? - demandis la
                mistera vocho kaj degne mokridetis.  
                Kun Persikov ghenerale chiuj
                parolis au kun respekto kaj terursento, au kun
                karesa mokrideto, kvazau kun la granda aghetulo. 
                - Ghi veturas pli rapide, -
                respondis Persikov, post kio la solida baseto
                respondis telefone:  
                - Nu, kiel vi deziras.  
                Pasis ankorau unu semajno, kaj
                Persikov, chiam pli kaj pli malproksimighante for
                de la estingighanta koka problemo, plene mergis
                sin en esploradon de la radio. Lia kapo pro la
                sendormaj noktoj kaj trolacigho ighis hela,
                kvazau diafana kaj malpeza. La rughaj ringoj ne
                forlasadis nun liajn okulojn, kaj preskau chiun
                nokton Persikov dormis en la instituto. Unu fojon
                li forlasis la zoologian rifughejon por fari en
                la grandega salono de CKPVS** sur la
                Prechistenka-strato prelegon pri sia radio kaj
                ties efiko al ovolo. Tio estis giganta triumfo de
                la zoologo-strangulo. En la kolona salono pro la
                aplaudegoj io shutighadis kaj defaladis de sur la
                plafonoj, kaj siblantaj arklampaj tubetoj vershis
                lumon al nigraj smokingoj de CKPVS-anoj kaj al
                blankaj roboj de virinoj. Sur la estrado, apud
                katedro, sidis sur vitra tablo, anhelante kaj
                grizighante, sur plado, malseka rano, kate
                granda. Oni jhetadis skribajhojn sur la estradon.
                Inter tiuj estis sep amkonfesaj, kaj Persikov
                disshiris ilin. La prezidanto de CKPVS perforte
                eltiradis lin sur la estradon por riverenci.
                Persikov riverencis incitite, liaj manoj estis
                shvitaj, malsekaj, kaj la nigra kravato situis ne
                sub la mentono, sed post la maldekstra orelo.
                Antau li en spirnebulo estis centoj da flavaj
                vizaghoj kaj viraj blankaj brustoj, kaj subite
                flava pistolingo aperis kaj tuje kashighis ie
                post blanka kolono. Persikov apenau rimarkis ghin
                kaj forgesis pri ghi. Sed, forveturante post la
                prelego, malsuprenirante lau frambokolora tapisho
                de la shtuparo, li subite eksentis svenighon. Por
                momento shirmighis per nigro la luma lustro en la
                vestiblo, kaj Persikov ekhavis nauzon...  
                Li kvazau ekflaris brulodoron,
                al li shajnis, ke sango tenace kaj varmege fluas
                sur lia kolo... Kaj la profesoro krochighis per
                la tremanta mano al la balustrado.  
                - Chu vi malbonfartas, Vladimir
                Ipatjich? - chirkauis lin maltrankvilighintaj
                vochoj.  
                - Ne, ne, - respondis Persikov,
                rekonsciighante, - mi simple trolacighis...
                jes... Bonvolu doni al mi glason da akvo. 
                * * * 
                Estis sunoplena augusta tago. Ghi
                malhelpis al la profesoro, pro tio la kurtenoj
                estis mallevitaj. Unu fleksebla sur piedeto
                reflektilo jetadis faskon da akra lumo sur vitran
                tablon, supershutitan per instrumentoj kaj
                glacoj. Apoginte sin je dorseto de la helica
                braksegho, Persikov senforte fumis kaj tra strioj
                da fumo rigardis per la senvivaj pro lacigho, sed
                kontentaj okuloj tra la duonfermita pordo de la
                kamero, kie iomete plivarmigante jam sen tio
                sufokan kaj malpuran aeron en la kabineto, kviete
                kushis rugha fasko de la radio.  
                Oni frapis la pordon.  
                - Nu? - demandis Persikov.  
                La pordo milde knaris, kaj
                eniris Pankrat. Li metis la manojn laulonge de la
                femuroj kaj, palighante pro timo antau la idolo,
                diris jenon:  
                - Tie al vi, sinjoro profesoro,
                Rokk*** venis.  
                Io simila al rideto aperis sur
                la vangoj de la sciencisto. Li duonfermis la
                okuletojn kaj diris:  
                - Tio estas interese. Tamen mi
                estas okupita.  
                - Lia eksilenso diras, ke li
                estas kun oficiala papero el Kremlo.  
                - Chu la fatalo kun papero?
                Rara kombino, - prononcis Persikov kaj aldiris: -
                Nu, donu lin chi tien!  
                - Plenumotas, - respondis
                Pankrat kaj, kiel kolubro, malaperis post la
                pordo.  
                Post minuto ghi knaris denove,
                kaj sur la sojlo aperis homo. Persikov knaris per
                la helico kaj fiksrigardis al la veninto super la
                okulvitroj trans la shultro. Persikov estis tro
                malproksima de la vivo - ghi ne interesis lin,
                sed nun ech al Persikov okulfrapis la chefa kaj
                specifa trajto de la enirinta homo. Li estis
                strange malnovmoda. En la jaro 1919 tiu homo
                estus absolute konforma al la stratoj de la
                chefurbo, li estus tolerebla en la jaro 1924, en
                ghia komenco, sed en la jaro 1928 li aspektis
                stranga. Tiam, kiam ech la plej postrestinta
                parto de la proletaro - bakistoj - portis jakojn,
                kiam en Moskvo estis rarajho militjako -
                malnovmoda kostumo, forlasita definitive en fino
                de 1924, la enirinto estis vestita per leda
                dubutonvica jako, verda pantalono, la piedoj -
                per volvtukoj kaj shuoj, kaj sur la zono estis
                grandega pistolo de malnova marko
                "mauser" en flava trivita pistolingo.
                La vizagho de la enirinto faris saman impreson al
                Persikov, kiel al chiuj - tre malagrablan
                impreson. La malgrandaj okuletoj rigardis al la
                tuta mondo surprizite kaj samtempe certece, io
                senceremonieca estis en la mallongaj gamboj kun
                plataj plandoj. La vizagho estis blua-razita.
                Persikov tuje kuntiris la brovojn. Li senkompate
                knaris per la helico kaj, rigardante al la
                enirinto jam ne super la okulvitroj, sed tra
                tiuj, eldiris:  
                - Chu vi estas kun la papero?
                Kie do ghi estas?  
                La enirinto, evidente, estis
                konsternita per tio, kion li ekvidis. Generale li
                malmulte kapablis konfuzighi, sed nun
                konfuzighis. Lau liaj okuletoj, lin konsternis
                antau chio shranko kun 12 bretoj, atinganta la
                plafonon kaj plenshtopita per libroj.  
                Krome, certe, la kameroj, en
                kiuj, kiel en la infero, scintilis la karmezina,
                shvelinta en la glacoj radio. Kaj Persikov mem en
                duonlumo che la akra pinglo de la radio, falanta
                el la reflektilo, estis sufiche stranga kaj
                majesta sur la helica segho. La veninto
                fiksrigardis lin, kaj en la rigardo klare
                vidighis fajreroj de respekto tra la memcerteco,
                li donis neniun paperon, sed diris:  
                - Mi estas Aleksandr
                Semjonovich Rokk!  
                - Nu? Kaj kio?  
                - Mi estas enoficigita kiel
                estro de la modela sovhhozo "Rugha
                radio", - klarigis la veninto.  
                - Nu?  
                - Kaj jen mi al vi, kamarado,
                kun la sekreta komisio.  
                - Estus interese ekscii. Pli
                koncize, laueble. 
                Persikov tiom dekutimighis de
                la vorto "kamarado", ke ghi nun frapis
                lian orelon. Li evidente incitighis.  
                La veninto malbutonumis
                refaldon de la jako kaj eligis ordonon, tajpitan
                sur luksa dika papero. Li donis ghin al Persikov.
                Kaj poste sen invito eksidis sur la helican
                tabuteton.  
                - Ne pushu la tablon, -
                malrespekte diris Persikov. 
                La veninto timigite rerigardis
                al la tablo, che kies dista rando en humida
                malluma aperturo trembrilis senvive, kvazau
                smeraldoj, ies okuloj. Malvarmo blovetis de ili.  
                Persikov tuj post tralego de la
                papero levighis desur la tabureto kaj saltis al
                la telefono. Post kelkaj sekundoj li jam parolis
                haste kaj ekstreme iritite:  
                - Pardonu... Mi ne povas
                kompreni... Kial do? Mi... Sen mia konsento,
                konsulto... Sed li diablo scias kion farachos!!  
                Che tio la nekonatulo turnighis
                tre ofendite sur la tabureto.  
                - Mi pardonpetas, - komencis
                li, - mi estas estr... 
                Sed Persikov svingis kontrau li
                per la hoketo kaj daurigis:  
                - Pardonu, mi ne povas
                kompreni... Mi, finfine, kategorie protestas. Mi
                ne donas mian sankcion por la eksperimentoj pri
                la ovoj... chis kiam mi mem provos tion...  
                Io kvakis kaj frapetis en la
                auskultilo, kaj ech distance estis kompreneble,
                ke la vocho en la aukultilo degne parolas kun la
                aghetulo. Finighis per tio, ke la puncighinta
                Persikov brue metis la auskultilon kaj diris
                preter ghi al la muro:  
                - Mi ne respondecas pri la
                postsekvoj.  
                Li revenis al la tablo, prenis
                desur ghi la paperon, tralegis ghin desupre
                malsupren super la okulvitroj, poste demalsupre
                supren tra la okulvitroj kaj subite akutkriis:  
                - Pankrat!  
                Pankrat aperis che la pordo,
                kvazau levighis sur elirtabulo en opero. Persikov
                rigardis al li kaj kriis:  
                - Iru for, Pankrat!  
                Kaj Pankrat, espriminte per sia
                vizagho nenian miron, malaperis.  
                Poste Persikov turnis sin al la
                veninto kaj diris:  
                - Bonvolu... Mi obeas. Ne estas
                mia afero. Kaj ne estas interese por mi.  
                La profesoro ne tiom ofendis la
                veninton, kiom surprizis.  
                - Mi pardonpetas, - komencis
                li, - vi ja, kamarado...  
                - Kial vi chiam kamarado,
                kamarado... malkontente murmuris Persikov kaj
                eksilentis.  
                "Tamen", -
                reflektighis sur la vizagho de Rckk.  
                - Pardon...  
                - Do, jen, bonvolu, -
                interrompis Persikov. - Jen estas arklampa globo.
                De ghi vi ricevas pere de movo de okulario, -
                Persikov klakis per kovrilo de la kamero, simila
                al fotilo, - faskon, kiun vi povas koncentri pere
                de movo de objektivoj, jen n-ro 1... kaj spegulo
                n-ro 2, - Persikov estingis la radion, denove
                enshaltis ghin sur planko de la asbesta kamero, -
                kaj sur la planko sub la radio vi povas dismeti
                chion, kio plachas al vi, kaj fari
                eksperimentojn. Estas ekstreme simple, chu ne?  
                Persikov intencis esprimi
                ironion kaj malrespekton, sed la veninto ne
                rimarkis tiujn, atente observante la kameron per
                la brilantaj okuletoj.  
                - Mi nur avertas, - daurigis
                Persikov, - ne necesas shovi la manojn sub la
                radion, char, lau mia sperto, ghi kauzas
                neoplazion de la epitelio... sed chu ghi estas
                maligna au ne, tni, bedaurinde, ankorau ne
                sukcesis distingi.  
                Che tio la veninto vigle kashis
                la manojn post la dorso, fallasinte la ledan
                kaskedon, kaj rigardis al la manoj de la
                profesoro. Ili tutaj estis stigmatizitaj per
                jodo, kaj la dekstra vindita che la manradiko.  
                - Sed kiel do vi, profesoro?  
                - Vi povas acheti kauchukajn
                gantojn che Shvabe sur la strato Kuzneckij Most,
                - incitite respondis la profesoro. - Mi ne devas
                zorgi pri tio.  
                Che tio Persikov rigardis al la
                veninto kvazau tra lupeo.  
                - De kie vi aperis? Generale...
                kial vi?.. 
                Rokk, finfine, tre ofendighis.  
                - Pardon...  
                - Ja necesas scii la kauzon!..
                Kial vi krochighis al tiu chi radio?..  
                - Char tio estas shtatgrava
                afero...  
                - Aha. Chu la shtatgrava?
                Tiam... Pankrat!  
                Sed kiam Pankrat aperis: -
                Atendu, mi pensos.  
                Kaj Pankrat obeeme malaperis.  
                - Mi, - diris Persikov, - ne
                povas kompreni jen kion: por kio estas bezonata
                tia hasto kaj sekreteco?  
                - Vi, profesoro, jam konfuzis
                min, - respondis Rokk, - vi ja scias, ke chiuj
                kokoj ghis la lasta mortis.  
                - Nu, kaj kio resume? -
                ekkriegis Persikov, - chu vi deziras reaperigi
                ilin momente? Kaj kial pere de ankorau ne
                esplorita radio?  
                - Kamarado profesoro, -
                respondis Rokk, - vi min efektive konfuzas. Mi ja
                diras al vi, ke la stato bezonas restarigi la
                kokbredadon, char oni eksterlande skribas pri ni
                diversajn achajhojn. Jes.  
                - Kaj skribu ili...  
                - Nu vi diras, - enigme
                respondis Rokk kaj balancis la kapon.  
                - Al kies kapo, tni dezirus
                scii, venis la ideo kreskigi kokojn el ovoj?..  
                - Al la mia, - respondis
                Rokk...  
                - Aha... Jen... Sed kial,
                bonvolu klarigi? De kie vi eksciis pri ecoj de la
                radio?  
                - Mi, profesoro, cheestis vian
                prelegon.  
                - Mi ankorau nenion faris kun
                ovoj!... Mi nur intencas!  
                - Dio vidas, rezultos, - subite
                konvinkite kaj sinceranime diris Rokk, - via
                radio estas tia fama, ke eblas ech elefantojn
                kreskigi, ne nur kokidojn.  
                - Jen kio, - diris Persikov, -
                chu vi ne estas zoologo? Chu ne? bedaurinde... vi
                estus tre kuragha eksperimentanto... Jes... tamen
                vi riskas... rezultigi fiaskon... kaj nur
                forprenas mian tempon...  
                - Ni redonos al vi la kamerojn.
                Kio do?  
                - Kiam?  
                - Jen kiam mi kovos la unuan
                parton.  
                - Kiel vi certece diras tion!
                Bone. Pankrat!  
                - Mi kunhavas la homojn, -
                diris Rokk, - kaj gardistaron...  
                Vespere la kabineto de Persikov
                orfighis... Malplenighis la tabloj. La homoj de
                Rokk forveturigis tri grandajn kamerojn, lasinte
                al la profesoro nur la unuan, malgrandan, de kiu
                li komencis la eksperimentojn.  
                Proksimighis julia krepusko, la
                grizo plenigis la instituton, fluis tra la
                koridoroj. En la kabineto audighis monotona
                pashado - tio Persikov, ne enshaltante la lumon,
                mezurumis la grandan chambron de la fenestro ghis
                la pordo... La stranga fakto: en tiu vespero
                neklarigeble splena humoro ekregis la homojn kaj
                bestojn, loghantajn en la instituto. La bufoj ial
                okazigis specife korpreman koncherton kaj kvakis
                minacplene kaj averte. Pankrat estis devigita
                kapti en la koridoroj la kolubron, kiu forrampis
                el sia kamero, kaj kiam li kaptis ghin, la
                kolubro havis tian aspekton, kvazau ghi estis
                forironta chien ajn nur por fughi.  
                Profundvespere audighis sonoro
                el la kabineto de Persikov. Pankrat aperis sur la
                sojlo. Kaj ekvidis strangan bildon: la sciencisto
                staris solece meze de la kabineto kaj rigardis al
                la tabloj. Pankrat tusetis kaj senmovighis.  
                - Jen, Pankrat, - diris
                Persikov kaj montris al la malplenighinta tablo.  
                Pankrat konsternighis. Al li
                shajnis en la krepusko, ke la okuloj de la
                profesoro estas postploraj. Tio estis tiel
                nekutime, tiel terure.  
                - Jes, ghuste, - ploreme
                respondis Pankrat kaj pensis: "Vi prefere
                krius kontrau mi!"  
                - Jen, - ripetis Persikov, kaj
                liaj lipoj ektremis same, kiel tiuj de infano, de
                kiu oni subite forprenis ties shatatan ludilon.  
                - Chu vi scias, kara Pankrat, -
                daurigis Persikov, forturnighante al la fenestro,
                - mia edzino ja, kiu forveturis antau dek kvin
                jaroj, shi eklaboris en operetteatro, sed nun shi
                mortis, evidentighis... Jen la okazintajo,
                Pankrat kara... Oni sendis leteron al mi...  
                La bufoj blekis plende, kaj la
                krepusko kovris la profesoron, jen ghi... nokto.
                Moskvo... ie iaj blankaj globoj post fenestroj
                lumighis... Pankrat, embarasita, malghojis, tenis
                pro la timo la manojn laulonge de la femuroj...  
                - Iru, Pankrat, - pene diris la
                profesoro kaj svingis per la mano, - iru dormi,
                kara, kolombeto, Pankrat.  
                Kaj venis nokto. Pankrat
                elkuris el la kabineto ial sur la piedfingroj,
                alkuris sian chambreton, disshovis chifonojn en
                la angulo, prenis elsub ili malpakitan botelon da
                rusa vodko kaj senforshire elsuchis preskau
                glason. Li manghetis panon kun salo, kaj liaj
                okuloj iom gajighis.  
                Profundvespere, jam che
                noktomezo, Pankrat, sidante nudpiede sur benko en
                la malabunde prilumita vestiblo, diris al la
                sendorma dejhoranta kaldrono, gratante la bruston
                sub la katuna chemizo:  
                - Prefere li mortigus, Dio
                vidas...  
                - Chu vere li ploris? -
                scivoleme demandadis la kaldrono.  
                - Dio... vid... - certigis
                Pankrat.  
                - La granda sciencisto, -
                konsentis la kaldrono, - kompreneble, rano ne
                anstatauos la edzinon.  
                - Neniel, - konsentis Pankrat. 
                Poste li pensis kaj aldonis:  
                - Mi mian edzinon volas aranghi
                chi tien... kial do shi sidu en la vilagho. Sed
                shi tiujn chi bestachojn neniel toleras...  
                - Certe, la abomenajho
                terurega, - konsentis la kaldrono.  
                El la kabineto de la sciencisto
                estis audeblaj neniuj sonoj. Ankau lumo mankis al
                ghi. Ne estis lumstrio sub la pordo.  
                 
                * Vortludo. Ruslingve
                "jajca" (ovoj) signifas ankau
                "testikoj" (Trad.).  
                ** CKPVS - Centra Komisiono por Plibonigo de
                Vivkondichoj de Sciencistoj che Konsilio de
                Popolaj Komisaroj. (Trad.).  
                *** Rokk - asociighas kun la ruslingva vorto
                "rok" - "fatalo" (Trad.).  
                 
                Глава 7. Рокк 
                     Неизвестно, точно 
                ли  хороши были
                лефортовские
                ветеринарные  прививки,
                умелы ли заградительные
                самарские отряды, удачны
                ли крутые меры, принятые по
                отношению  к  скупщикам 
                яиц  в  Калуге  и 
                Воронеже,  успешно  ли 
                работала чрезвычайная 
                московская комиссия, но
                хорошо известно, что
                через  две недели после 
                последнего  свидания 
                Персикова  с Альфредом в 
                смысле  кур  в  Союзе
                республик  было 
                совершенно  чисто. 
                Кое-где  в  двориках 
                уездных  городков
                валялись куриные
                сиротливые  перья, вызывая
                слезы на  глазах, да в
                больницах попадались
                последние из жадных,
                доканчивая кровавый понос
                со рвотой. Людских смертей,
                к  счастью,  на  всю 
                республику  было  не 
                более  тысячи.  Больших
                беспорядков  тоже не 
                последовало.  Обьявился 
                было,  правда, в
                Волоколамске пророк,
                возвестивший,  что падеж
                кур вызван ни кем иным как 
                комиссарами, но особого  
                успеха   не   имел.  На 
                волоколамском  базаре 
                побили  нескольких
                милиционеров, 
                отнимавших  кур  у  баб, 
                да выбили стекла в местном
                почтово-телеграфном 
                отделении. По счастью,
                расторопные волоколамские
                власти приняли меры, в
                результате которых, 
                во-первых, пророк 
                прекратил свою
                деятельность, во-вторых,
                стекла на телеграфе
                вставили. 
                     Дойдя на севере до
                Архангельска и Сюмкина
                Выселка, мор  остановился
                сам собой по той причине,
                что  идти ему  было дальше
                некуда, - в Белом море, как
                известно, куры не водятся.
                Остановился  он  и во
                Владивостоке, ибо далее
                был океан.  На  далеком
                юге  -  пропал и затих 
                где-то в выжженых 
                пространствах Ордубата,
                Джудьбы и Карабулака, а  на
                западе удивительным
                образом задержался как 
                раз на польской и
                румынской границах.
                Климат,  что ли, там был
                иной или сыграли   роль  
                заградительные   
                кордонные   меры,  
                принятые    соседними
                правительствами, но  факт
                тот,  что мор дальше не 
                пошел. Заграничная пресса
                жадно  обсуждала
                неслыханный  в  истории
                падеж,  а  правительство 
                советских республик, не
                поднимая никакого шума,
                работало не покладая рук.
                Чрезвычайная комиссия по
                борьбе с куриной  чумой 
                переименовалась в
                чрезвычайную комиссию по 
                поднятию  и  возрождению
                куроводства  в 
                республике,  пополнилась 
                новой чрезвычайной  
                тройкой,  в  составе  
                шестнадцати   товарищей. 
                Был  основан
                "Доброкур", 
                почетными товарищами
                председателя  в который 
                вошли  Персиков и
                Португалов.  В  газетах 
                под их  портретами 
                появились  заголовки:
                "Массовая закупка  яиц
                за  границей"  и
                "Господин  Юз хочет 
                сорвать яичную
                компанию". Прогремел  
                на   всю   Москву  
                ядовитый   фельетон 
                журналиста   Колечкина,
                заканчивающийся словами:
                "Не  зарьтесь, господин
                Юз,  на наши яйца, -  у вас
                есть свои!". 
                     Профессор  Персиков
                совершенно измучился и
                заработался  в последние
                три недели.  Куриные
                события выбили его из 
                колеи  и  навалили  на
                него  двойную тяжесть. 
                Целыми  вечерами  ему
                приходилось  работать  в 
                заседании  куриных
                комиссий и время от
                времени выносить длинные
                беседы то с Альфредом
                Бронским, то с
                механическим  толстяком. 
                Пришлось вместе с
                профессором  Португаловым
                и приват-доцентом Ивановым
                и Борнгартом
                анатомировать и
                микроскопировать кур в
                поисках бациллы чумы и
                даже в  течении трех
                вечеров на скорую  руку
                написать брошюру: "Об
                изменениях печени у кур
                при чуме". 
                     Работал Персиков без
                особого жара в куриной
                области, да оно  и понятно,
                - вся его голова  была
                полна другим -  основным и
                важным - тем, от  чего его
                оторвала  куриная
                катастрофа,  т. е. от
                красного луча. Расстраивая
                здоровье, урывая часы у
                сна  и еды, порою не
                возвращаясь на
                Пречистенку, а  засыпая на
                клеенчатом диване  в
                кабинете института, 
                Персиков ночи  напролет
                возился  у камеры и
                микроскопа. 
                     К  концу  июля  гонка
                несколько  стихла.  Дела
                переименованной комиссии
                вошли  в  нормальное  
                русло,  и  Персиков 
                вернулся  к  нарушенной 
                работе. Микроскопы  были
                заряжены новыми 
                препаратами, в камере  под
                лучом зрела  со сказочной
                быстротой  рыбья  и
                лягушачья  икра. Из
                Кенигсберга  на 
                аэроплане привезли 
                специально  заказанные
                стекла,  и  в  последних 
                числах июля,  под
                наблюдением Иванова,
                механики соорудили две
                новых больших камеры,  в
                которых луч достигал  у
                основания  ширины
                папиросной коробки,  а в
                раструбе - целого метра.  
                Персиков  радостно 
                потер  руки  и  начал 
                готовиться   к  каким-то
                таинственным и сложным 
                опытам. Прежде  всего, он
                по  телефону сговорился  с
                народным комиссаром 
                просвещения,  и  трубка
                наквакала ему самое 
                любезное и всяческое 
                содействие,  а  затем
                Персиков  по  телефону же 
                вызвал  товарища
                Птаху-Поросюка,
                заведующего отделом 
                животноводства при
                верховной  комиссии.
                Встретил Персиков со
                стороны Птахи самое теплое
                внимание. Дело шло о
                большом заказе за границей
                для профессора Персикова.
                Птаха сказал  в телефон,
                что он тотчас 
                телеграфирует  в  
                Берлин  и  Нью-Йорк. 
                После   этого   из  
                Кремля осведомились, как 
                у Персикова идут дела, и
                важный и ласковый голос
                спросил, не нужен ли
                Персикову автомобиль? 
                     -  Нет,  благодарю 
                вас.  Я  предпочитаю
                ездить  в трамвае,  - 
                ответил Персиков. 
                     -  Но   почему  же?  - 
                спросил  таинственный 
                голос  и  снисходительно
                усмехнулся. 
                     С  Персиковым все
                вообще разговаривали или с
                почтением и ужасом, или же
                ласково усмехаясь, как
                маленькому, хоть и
                крупному ребенку. 
                     - Он быстрее ходит,  - 
                ответил Персиков, после 
                чего  звучный  басок в
                телефон ответил: 
                     - Ну, как хотите. 
                     Прошла  еще неделя,
                причем Персиков, все 
                более отдаляясь от
                затихающих куриных 
                вопросов,  всецело 
                погрузился  в  изучение 
                луча.  Голова  его  от
                бессонных  ночей  и
                переутомления стала 
                светла, как бы прозрачна 
                и  легка. Красные  кольца
                не сходили теперь с его
                глаз,  и почти всякую  ночь
                Персиков ночевал в
                институте... Один раз он 
                покинул зоологическое
                прибежище, чтобы в
                громадном  зале  Цекубу 
                на  Пречистенке  сделать
                доклад о  своем луче  и  о
                действии  его на 
                яйцеклетку. Это  был
                гигантский  триумф 
                зоолога-чудака. В колонном
                зале от всплеска  рук 
                что-то  сыпалось  и 
                рушилось  с  потолков и
                шипящие дуговые трубки 
                заливали светом  черные
                смокинги цекубистов и 
                белые платья  женщин. На 
                эстраде,  рядом с кафедрой,
                сидела на стеклянном 
                столе, тяжко дыша и серея,
                на блюде  влажная лягушка
                величиною с кошку. На 
                эстраду бросали записки. В
                числе их было семь 
                любовных, и их Персиков
                разорвал. Его силой
                вытаскивал  на эстраду
                представитель Цекубу,
                чтобы кланяться. Персиков
                кланялся раздраженно, 
                руки  у  него были  потные,
                мокрые, и черный  галстук
                сидел  не под подбородком,
                а  за левым ухом. Перед ним
                в  дыхании и в тумане были 
                сотни желтых  лиц  и 
                мужских  белых  грудей, и 
                вдруг  желтая  кобура
                пистолета мелькнула и
                пропала где-то за  белой 
                колонной. Персиков ее
                смутно заметил  и забыл.
                Но, уезжая после доклада, 
                спускаясь по  малиновому 
                ковру лестницы, он вдруг
                почувствовал себя
                нехорошо. На миг заслонило
                черным яркую люстру в
                вестибюле, и  Персикову
                стало  смутно,
                тошновато...  Ему
                почудилась гарь,
                показалось, что кровь
                течет у него липко и жарко
                по шее...  И дрожащею рукой
                схватился профессор за
                перила. 
                     -  Вам  нехорошо,
                Владимир  Ипатьевич?  - 
                набросились  со всех 
                сторон встревоженные
                голоса. 
                     -  Нет, нет, - ответил
                Персиков, оправляясь, -
                просто я переутомился...
                да... Позвольте мне стакан
                воды. 
                 
                     * * * * * 
                 
                     Был очень  солнечный 
                августовский  день. Он
                мешал  профессору, поэтому
                шторы были опущены.  Один 
                гибкий  на ножке 
                рефлектор бросал  пучок
                острого света  на 
                стеклянный  стол,
                заваленный  инструментами
                и  стеклами.  Отвалив
                спинку винтящегося кресла,
                Персиков в изнеможении
                курил и сквозь полосы дыма
                смотрел  мертвыми  от
                усталости,  но довольными
                глазами  в приоткрытую
                дверь камеры, где, чуть
                подогревая и без того
                душный и нечистый воздух в
                кабинете, тихо лежал
                красный сноп луча. 
                     В дверь постучали. 
                     - Ну? - спросил
                Персиков. 
                     Дверь мягко 
                скрипнула,  и вошел 
                Панкрат.  Он сложил  руки
                по швам  и, бледнея от
                страха перед божеством,
                сказал так: 
                     - Там до вас, господин
                профессор, Рокк пришел. 
                     Подобие улыбки
                показалось на щеках
                ученого. Он сузил глазки и
                молвил: 
                     - Это интересно.
                Только я занят. 
                     - Они говорят, что с
                казенной бумагой с Кремля. 
                     - Рок  с  бумагой?
                Редкое сочетание, -
                вымолвил  Персиков и 
                добавил, - ну-ка, давай его
                сюда! 
                     - Слушаю-с, - ответил
                Панкрат и как уж исчез за
                дверью. 
                     Через  минуту  она 
                скрипнула  опять,  и 
                появился  на  пороге
                человек. Персиков
                скрипнул  на  винте  и 
                уставился в пришедшего
                поверх  очков  через
                плечо.  Персиков был
                слишком далек от жизни, он
                ею  не интересовался, но
                тут даже  Персикову 
                бросилась  в  глаза 
                основная  и  главная 
                черта  вошедшего
                человека.  Он  был 
                страшно  старомоден.  В 
                1919 году  этот человек был 
                бы совершенно уместен на
                улицах столицы, он был бы
                терпим в 1924 году, в начале
                его, но в 1928  году он был
                странен. В то время, как
                наиболее даже отставшая
                часть пролетариата -
                пекаря  - ходили в
                пиджаках,  когда  в Москве
                редкостью был френч -
                старомодный  костюм,
                оставленный окончательно
                в конце 1924 года, на
                вошедшем  была кожаная
                двубортная куртка, зеленые
                штаны, на ногах обмотки и
                штиблеты, а на боку
                огромный  старой
                конструкции пистолет
                маузер в  желтой кобуре.
                Лицо вошедшего  произвело
                на Персикова то же
                впечатление, что  и  на
                всех -  крайне неприятное
                впечатление. Маленькие
                глазки сомтрели на весь
                мир изумленно и в то же
                время уверенно, что-то
                развязное было в коротких
                ногах с плоскими 
                ступнями.  Лицо 
                иссиня-бритое.  Персиков  
                сразу  нахмурился.  Он
                безжалостно похрипел 
                винтом  и, глядя на
                вошедшего уже  не поверх 
                очков, а сквозь них, молвил: 
                     - Вы с бумагой? Где же
                она? 
                     Вошедший, видимо, был
                ошеломлен тем, что 
                увидел.  Вообще  он был 
                мало способен  смущаться,
                но  тут  смутился. Судя  по
                глазкам, его поразил
                прежде всего шкап в 12 
                полок, уходивший в потолок
                и битком набитый книгами.
                Затем, конечно, камеры, в
                которых, как в аду, мерцал
                малиновый, разбухший в
                стеклах луч.  И  сам 
                Персиков  в  полутьме  у 
                острой  иглы  луча, 
                выпадавшего  из
                рефлектора,  был
                достаточно  странен  и 
                величественен  в 
                винтовом  кресле.
                Пришелец  вперил в него
                взгляд,  в  котором
                явственно прыгали искры
                почтения сквозь
                самоуверенность, никакой
                бумаги не подал, а сказал: 
                     - Я Александр
                Семенович Рокк! 
                     - Ну-с? Так что? 
                     - Я назначен
                заведующим показательным
                совхозом "Красный
                луч", - пояснил пришлый. 
                     - Ну-с? 
                     - И вот к вам, товарищ,
                с секретным отношением. 
                     - Интересно было бы
                узнать. Покороче, если
                можно. 
                     Пришелец 
                расстегнул  борт  куртки 
                и  высунул приказ, 
                напечатанный на
                великолепной  плотной 
                бумаге.  Его  он 
                протянул  Персикову.  А 
                затем  без приглашения сел
                на винтящийся табурет. 
                     - Не толкните стол, - с
                ненавистью сказал
                Персиков. 
                     Пришелец испуганно
                оглянулся на стол, на
                дальнем краю которого  в
                сыром темном  отверстии
                мерцали безжизненно, как
                изумруды,  чьи-то глаза. 
                Холодом веяло от них. 
                     Лишь только Персиков
                прочитал бумагу, он
                поднялся с табурета и
                бросился к телефону. 
                Через  несколько секунд 
                он  уже  говорил торопливо
                и в крайней степени
                раздражения: 
                     - Простите... Я не могу
                понять... Как же так? Я...
                без  моего согласия,
                совета... Да ведь он черт
                знает что наделает!! 
                     Тут незнакомец
                повернулся крайне
                обиженно на табурете. 
                     - Извиняюсь, - начал он,
                - я завед... 
                     Но Персиков махнул на
                него крючочком и
                продолжал: 
                     - Извините, я не могу
                понять... Я, наконец, 
                категорически протестую. Я
                не даю своей санкции на
                опыты с яйцами... Пока я сам
                не попробую их... 
                     Что-то квакало  и
                постукивало в трубке, и
                даже издали было понятно,
                что голос в  трубке,
                снисходительный, говорит с
                малым  ребенком.
                Кончилось  тем, что
                багровый Персиков с громом
                повесил трубку и мимо нее в
                стену сказал: 
                     - Я умываю руки. 
                     Он  вернулся к  столу,
                взял с него бумагу,
                прочитал ее  раз сверху
                вниз поверх очков, затем
                снизу вверх сквозь очки, и
                вдруг взвыл: 
                     - Панкрат! 
                     Панкрат  появился  в
                дверях, как  будто 
                поднялся  по  трапу  в 
                опере. Персиков глянул на
                него и рявкнул: 
                     - Выйди вон, Панкрат! 
                     И Панкрат, не выразив
                на своем лице ни малейшего
                изумления, исчез. 
                     Затем Персиков
                повернулся к пришельцу и
                заговорил: 
                     - Извольте-с...
                Повинуюсь. Не мое дело. Да
                мне и неинтересно. 
                     Пришельца профессор
                не столько обидел, сколько
                изумил. 
                     - Извиняюсь, - начал он,
                - вы же, товарищ?.. 
                     - Что вы все товарищ да
                товарищ... - хмуро пробубнил
                Персиков и смолк. 
                     "Однако", -
                написалось на лице у Рокка. 
                     - Изви... 
                     - Так вот-с,
                пожалуйста, - перебил
                Персиков, - вот дуговой шар.
                От него вы получаете путем
                передвижения окуляра, - 
                Персиков щелкнул крышкой
                камеры, похожей на
                фотографический аппарат, -
                пучок, который вы можете
                собрать путем
                передвижения объективов,
                вот N 1... и зеркало  N 2, - 
                Персиков погасил луч,
                опять  зажег его  на  полу
                асбестовой  камеры,  - а
                на  полу в  луче  можете
                разложить  все,  что вам 
                нравится, и делать  опыты.
                Чрезвычайно  просто, не
                правда ли? 
                     Персиков хотел
                выразить иронию и
                презрение, но пришелец их
                не  заметил, внимательно
                блестящими глазками
                всматриваясь в камеру. 
                     - Только предупреждаю,
                - продолжал Персиков, - руки
                не следует совать в луч,
                потому что, по моим
                наблюдениям, он вызывает
                разрастание эпителия...  А
                злокачественны они или
                нет, я, к сожалению, еще не
                мог установить. 
                     Тут  пришелец 
                проворно  спрятал  свои 
                руки  за спину, уронив 
                кожаный картуз,  и 
                поглядел на профессора.
                Его руки были насквозь
                прожжены йодом, а правая у
                кисти забинтована. 
                     - А как же вы,
                профессор? 
                     - Можете  купить
                резиновые  перчатки у
                Швабе  на Кузнецком,
                раздраженно ответил
                профессор. - Я не обязан об
                этом заботиться. 
                     Тут Персиков
                посмотрел на пришельца
                словно в лупу. 
                     - Откуда вы взялись?
                Вообще... Почему вы?.. 
                     Рокк, наконец,
                обиделся сильно. 
                     - Извини... 
                     - Ведь нужно же знать,
                в чем дело!.. Почему вы
                уцепились за этот луч?.. 
                     - Потому, что это
                величайшей важности дело... 
                     - Ага. Величайшей?
                Тогда... Панкрат! 
                     И когда Панкрат
                появился: 
                     - Погоди, Панкрат, я
                подумаю. 
                     И Панкрат покорно
                исчез. 
                     - Я, - говорил
                Персиков,  - не могу понять
                вот чего: почему нужна
                такая спешность и секрет? 
                     -  Вы, профессор, меня
                уже сбили с  панталыку, - 
                ответил Рокк, - вы же
                знаете, что куры издохли
                все до единой. 
                     - Ну  так что же из
                этого? - завопил Персиков, 
                - что же  вы  хотите их
                воскресить моментально,
                что ли? И почему при помощи
                еще не изученного луча? 
                     -  Товарищ 
                профессор,  - ответил 
                Рокк,  -  вы  меня, 
                честное  слово, сбиваете. Я
                вам говорю,  что нам 
                необходимо возобновить у
                себя куроводство, потому
                что за границей пишут про
                нас всякие гадости. Да. 
                     - И пусть себе пишут... 
                     - Ну, знаете, -
                загадочно ответил Рокк и
                покрутил головой. 
                     - Кому, желал бы я
                знать, пришла в голову
                мысль растить кур из яиц... 
                     - Мне, - ответил Рокк. 
                     -  Угу...  Тэк-с... А 
                почему,  позвольте 
                узнать? Откуда вы  узнали 
                о свойствах луча? 
                     - Я, профессор, был на
                вашем докладе. 
                     - Я с яйцами еще не
                делал!.. Только собираюсь! 
                     - Ей-богу, выйдет,  -
                убедительно вдруг и 
                задушевно сказал Рокк, -
                ваш луч такой знаменитый,
                что хоть слонов можно
                вырастить, не только
                цыплят. 
                     - Знаете  что, - молвил
                Персиков, - вы не зоолог? 
                Нет? Жаль. .  Из вас вышел 
                бы  очень  смелый 
                экспериментатор...  Да... 
                только  вы  рискуете...
                получить неудачу... и
                только у меня отнимаете
                время... 
                     - Мы вам вернем камеры.
                Что значит? 
                     - Когда? 
                     - Да вот, я выведу
                первую партию. 
                     - Как вы это уверенно
                говорите! Хорошо-с.
                Панкрат! 
                     - У меня есть с собой
                люди, - сказал Рокк, - и
                охрана... 
                     К  вечеру  кабинет 
                Персикова  осиротел... 
                Опустели столы. Люди 
                Рокка увезли три  большие
                камеры, оставив профессору
                только первую, его
                маленькую, с которой он
                начинал опыты. 
                     Надвигались июльские
                сумерки, серость  овладела
                институтом,  потекла по
                коридорам. В кабинете
                слышались монотонные 
                шаги - это Персиков, не 
                зажигая огня, мерил
                большую комнату от окна к
                дверям... Странное  дело: в
                этот вечер необъяснимо 
                тоскливое настроение
                овладело  людьми,
                населяющими  институт, и
                животными.  Жабы 
                почему-то подняли особенно
                тоскливый  концерт и
                стрекотали зловеще и
                предостерегающе. Панкрату
                пришлось ловить в
                коридорах ужа, который
                ушел из своей камеры, и
                когда он его поймал, вид у
                ужа был такой, словно тот
                собирался куда глаза
                глядят, лишь бы только
                уйти. 
                     В глубоких сумерках 
                прозвучал звонок  из
                кабинета  Персикова. 
                Панкрат появился на
                пороге. И увидал  странную
                картину. Ученый стоял
                одиноко посреди кабинета и
                глядел на столы. Панкрат
                кашлянул и замер. 
                     - Вот, Панкрат, - сказал
                Персиков и указал на
                опустевший стол. 
                     Панкрат ужаснулся.
                Ему  показалось, что 
                глаза у профессора в 
                сумерках заплаканы. Это
                было так необыкновенно,
                так страшно. 
                     -  Так  точно,  - 
                плаксиво ответил Панкрат и
                подумал:  "Лучше  б ты уж
                наорал на меня!" 
                     - Вот, - повторил
                Персиков, и губы у него
                дрогнули точно так же,  как
                у ребенка, у которого
                отняли ни с того, ни с сего
                любимую игрушку. 
                     -  Ты знаешь, 
                дорогой  Панкрат,  -
                продолжал Персиков,
                отворачиваясь к окну, - 
                жена-то моя,  которая 
                уехала пятнадцать  лет
                назад, в оперетку она
                поступила, а теперь умерла,
                оказывается... Вот история,
                Панкрат милый... Мне письмо
                прислали... 
                     Жабы  кричали
                жалобно, и сумерки
                одевали  профессора, вот
                она...  ночь. Москва... 
                где-то какие-то  белые 
                шары  за  окнами 
                загорались...  Панкрат,
                растерявшись, тосковал,
                держа от страха руки по
                швам... 
                     - Иди, Панкрат, - тяжело
                вымолвил профессор и 
                махнул  рукой, -  ложись
                спать, миленький, голубчик,
                Панкрат. 
                     И наступила ночь. 
                Панкрат  выбежал из 
                кабинета почему-то на
                цыпочках, пробежал в свою
                каморку, разрыл тряпье в 
                углу, вытащил из-под  него
                початую бутылку русской 
                горькой и разом 
                выхлюпнул  около чайного 
                стакана. Закусил хлебом с
                солью, и глаза его
                несколько повеселели. 
                     Поздним вечером, уже
                ближе к полуночи, Панкрат,
                сидя босиком на  скамье в 
                скупо  освещенном  
                вестибюле,  говорил  
                бессонному  дежурному 
                котелку, почесывая грудь
                под ситцевой рубахой. 
                     - Лучше б убил, ей бо... 
                     - Неужто плакал? - с
                любопытством спрашивал
                котелок. 
                     - Ей... бо... - уверял
                Панкрат. 
                     -  Великий ученый, -
                согласился котелок,  - 
                известно, лягушка  жены не
                заменит. 
                     - Никак, - согласился
                Панкрат. 
                     Потом он подумал и
                добавил: 
                     - Я свою бабу
                подумываю выписать сюды...
                Чего ей в самом деле в
                деревне сидеть. Только она
                гадов этих не выносит
                нипочем... 
                     - Что говорить,
                пакость ужаснейшая, -
                согласился котелок. 
                     Из кабинета ученого
                не слышно было ни  звука.
                Да и света в нем не было. Не
                было полоски под дверью. 
                 | 
                  |