Chapitro 28

La lastaj aventuroj de Kerubjev kaj Behemoto

Chu la forflugantaj siluetoj estis realajho au nura iluzio de la timkonsternitaj loghantoj de la misshanca domo che Sadovaja, tion, kompreneble, oni neniam scios tutcerte. Se ili estis realaj, neniu scias, kien ili sin direktis tujsekve. Kie ili disighis, ankau tion ni ne povas diri, tamen ni scias, ke proksimume kvaronhoron post la komenco de la incendio che Sadovaja, longa civitano en kvadratita vestokompleto aperis antau la spegula pordo de Torgsin che la Smolenska bazaro, akompanate de granda nigra virkato.

Lerte serpentante la civitano sin trashovis inter la pasantoj kaj malfermis la eksteran pordon de la vendejo. Sed chi tiam malgranda osteca kaj ekstreme malafabla pordisto baris al li la vojon kaj incitite diris:

- Kun katoj oni ne enlasas.

- Mi pardonpetas, - kraketachis la longulo metante sian tendenozan manon al la orelo, kiel surdetulo, chu «kun katoj» vi diris? Sed kie vi vidas katon?

La pordisto elorbitigis la okulojn, kaj ne senkauze: nenia kato estis che la piedoj de la civitano, anstataue de malantau lia shultro malpacience sin elshovis, volante eniri en la vendejon, dikulo kun disshirita kaskedo, kies vizagho efektive iom similis katan muzelon. En la mano la dikulo havis primuson.

La duopo ial malplachis al la mizantropo pordisto.

- Ni vendas nur kontrau valuto, - li stertoris kolere rigardante el sub la hirtaj, kvazau de tineoj tramanghitaj, grizaj brovoj.

- Mia kara amiko, - ektintachis la longa civitano, brilante per la okulo el sub la rompita nazumo, - kial vi opinias, ke mi ghin ne havas? Chu vi jughas lau la vesto? Neniam tion faru, ho perlo de la gardistoj! Vi riskas erari, grave erari. Relegu, ekzemple, la historion de la fama halifo Harun-al-Rashido. Tamen chi kaze, provizore formetante tiun historion flanken, mi diru al vi, ke mi plendos pri vi al via estro kaj rakontos al li iom da tiaj aferoj, ke vi probable devos adiaui vian postenon inter la brilaj spegulaj pordoj.

- Ja mia primuso eble plenplenas je valuto! - kvereleme enmiksighis la katsimila dikulo, energie sin pushante en la vendejon. Malantaue jam senpacience premighis publiko. Kun malamego kaj dubo rigardante la bizaran duopon, la pordisto tamen liberigis la vojon, kaj niaj konatuloj, Kerubjev kaj Behemoto, pashis en la vendejon.

Ene ilia unua zorgo estis rigardi chirkauen, post kio Kerubjev deklaris per sonora vocho audebla en chiuj anguloj:

- Eminenta vendejo! Tre, tre bona vendejo.

La publiko sin turnis disde la vendotabloj kaj ial mirigite rigardis la dirinton, kvankam lia laudo ja havis sufichan bazon.

Centoj da indienpecoj de plej richaj koloraroj vidighis en la bretarfakoj. Malantau ili amasis kalikotoj, muslinoj, frakaj drapoj. En la perspektivo perdighis senfinaj vicoj de shukartonoj, kaj kelkaj civitaninoj sidis sur nealtaj seghoj, havante sian dekstran piedon en la malnova, uzita shuo, kaj la piedon maldekstran, en fresha, brilanta modajho, per kiu ili zorgomiene stamfetis sur la tapisheton. Ie profunde, malantau angulo, ludis kaj kantis gramofonoj.

Tamen Kerubjev kaj Behemoto preterpasis chiujn chi logajhojn kaj iris rekte tien, kie la luksnutrajha sekcio limis la sukerajhan. Tie oni povis ghui liberan spacon: malkiel en la shtofsekcio, che la vendotabloj ne tumultis civitaninoj kun bereto au kaptuketo.

Malalta, tute kvadratita vireto, ghisblue razita, surhavanta kornajn okulvitrojn, tute novan, nechifitan chapelon kun senmakula rubando, malvokoloran surtuton kaj rughetajn glaceajn gantojn, staris antau la vendotablo kaj ordone ion mughadis. Vendisto en pura blanka kitelo kaj kun blua chapeto priservis la malvan klienton. Per akrega tranchilo, tre simila al tiu shtelita de Levio Mateo, li estis foriganta de la grasa, larmanta, rozkolora salmo ghian serpentecan, arghentbrilan hauton.

- Ankau chi tiu sekcio estas superba, - solene agnoskis Kerubjev, - kaj la alilandano estas simpatia.

- Ne, Fagoto, ne, - respondis Behemoto pensoplena, - vi, amichjo, eraras. Al mi shajnas, ke io mankas en la vizagho de la malva ghentlemano.

La malva dorso tremeris, sed tio probable estis koincido, char la alilandano ja ne povis kompreni tion, kion ruslingve diris Kerubjev kaj lia akompananto.

- Tshu bon'? - severe demandis la malva kliento.

- Superklasa, - respondis la vendisto, per la tranchilo kokete disigante la hauton.

- La bon' mi shatas, la malbon' ne shatas, - malmilde diris la alilandano.

- Certe! - entuziasme respondis la vendisto.

Chi tiam niaj amikoj forlasis la alilandanon kaj proksimighis al la rando de sukerajha vendotablo.

- Varmegas hodiau, - sin turnis Kerubjev al la juna, rughvanga vendistino; ricevinte nenian respondon, li demandis: - Po kiom, la mandarinoj?

- Po tridek kopekoj por kiloo, - shi respondis.

- Teruraj prezoj, - suspiris Kerubjev, - ho ve ... - Post kelka pripensado li invitis sian akompananton: - Manghu, Behemoto.

La dikulo shovis sian primuson sub la brakon, forrabis la supran mandarinon de la piramido, tuj ghin forvoris kun la shelo kaj enigis la dentojn en duan.

La vendistino terurighis.

- Frenezulo! - shi ekkriis, perdante sian vangrughon, - donu al mi la kuponon! La kuponon! - kaj shi lasis fali la bombonan pinchilon.

- Mia koro, karulinjo, mia bela, - eksusuris Kerubjev sin klinante trans la vendotablon kaj palpebrumante al la vendistino, - ne kunhavas ni hodiau valuton ... nu, kion fari! Sed, mi jhuras, je la sekva fojo, kaj certe ne pli malfrue ol lunde, ni chion pagos kontante! Ja ni loghas tute proksime, che Sadovaja, kie estas la incendio ...

Behemoto, forglutinte trian mandarinon, shovis la ungegon en inghenian konstruajhon el chokoladaj tabuletoj, eltiris unu plej malsupran, sekve de kio, nature, la tuto ruinighis, kaj forglutis la tabuleton kun ghia orpapera pakumo.

La vendistoj che la fisha vendotablo shajnis shtonighintaj, la malva alilandano sin turnis al la rabistoj kaj tuj evidentighis, ke Behemoto malpravis: nenio mankis al la vizagho de la malvulo, ech male, en ghi estis troajhoj - pendaj vangoj kaj forglitemaj okuloj.

Tute flavighinte, la vendistino angore kriis tra la tuta vendejo:

- Pa'l'os'ich! Pa'l'os'ich!

Responde al tiu krio el la shtofsekcio alfluis publiko. Behemoto forlasis la sukerajhajn logojn, iris shovi siajn krifojn en barelon kun la surskribo: Elita haringo de Kercho, eligis du fishojn, ilin forglutis kaj elkrachis la vostojn.

- Pa'l'os'ich! - ripetighis la despera krio de malantau la sukerajha vendotablo, kaj de la vendotablo fisha ekbojis vendisto kun pinta barbeto:

- Sed kion vi faras, vipuro?!

Paulo Iosifovich jam rapidis al la agadejo. Li estis belstatura viro en pura blanka kitelo, simila al hhirurgo, kun krajono elstaranta el la brusta posho. Evidente, li estis homo sperta. Apenau li ekvidis en la busho de Behemoto la voston de la tria haringo, li tuj chion komprenis, taksis la situacion kaj, sen implikighi en senutilajn disputojn kun la impertinentuloj, li svingis la manon, komandante en la foron:

- Fajfu!

La pordisto impetis el la spegulaj pordoj al la strat'angulo de la Smolenska bazaro kaj eltorentigis malbon'auguran fajfon. La publiko chirkauis la du sentaugulojn, kaj ekagis Kerubjev.

- Civitanoj! - li kriis per alta tremanta vocho, - kion do ni vidas chi tie? Kion? Permesu, ke mi demandu vin pri tio! Malricha homo, - Kerubjev pliigis la tremon de sia vocho almontrante Behemoton, kiu tuj aranghis ploreman fizionomion, - malricha homo la tutan tagon riparas primusojn; li malsatighis ... sed de kie li havu valuton?

Paulo Iosifovich, homo kutime kvieta kaj senemocia, respondis per kolera ekkrio:

- Vi chesigu chi tion! - kaj li refoje svingis foren, jam malpacience. La triloj che la pordo pliviglighis.

Tamen Kerubjev, neniom konfuzite de la interveno de Paulo Iosifovich, daurigis:

- De kie? Vin chiujn mi demandas! Li estas konsumita de malsato kaj soifo! Li suferas pro la varmego. Nu, prenis la mizerulo, simple por ghin gustumi, mandarinon. Kaj la tuta prezo de tiu mandarino estas ja ridinda, ne pli ol tri kopekoj. Kaj jen ili jam trilas, kiel printempaj najtingaloj en la arbaro, ili alarmas la milicion, ili malhelpas ghin plenumi sian devon! Kaj li, chu li rajtas? Chu? - Kerubjev almontris la malvan dikulon, kies vizagho tuj esprimis plej vivan angoron, - kio li estas? Kio? De kie li venis? Por kiu celo? Chu ni sen li enuis? Chu ni lin invitis? Ja certe, - sarkasme tordante sian bushon plenvoche blekegis la eksa kapelestro, - li, bonvolu vidi, surhavas belan malvan vestokompleton, per la salmajho li sin grasigis, li tuta plenplenas je valuto! Sed chi tiu, la nia, kion faru la nia?! Amare al mi estas! Amare! - ekhurlis Kernbjev, kiel la fianch'amiko en la tradicia edzighfesto.

Tiu stulta, sentakta kaj, supozeble, politike malutila parolado koler-tremigis Paulon Iosifovich, sed - mirinda afero - lau la rigardoj de la amasighinta publiko estis evidenta, ke en la koro de multaj ghi trovis resonon! Kaj kiam Behemoto, metinte al la okuloj sian malpuran, truhavan manikon, tragedie ekkriis:

- Dankon, fidela amiko, viktimon vi defendas! - okazis miraklo. Kvieta kaj tute konvena maljunuleto, vestita modeste tamen pure, la maljunuleto achetanta tri migdalajn kukojn en la sukerajha sekcio, subite metamorfozighis. Batala fajro ekfulmis en liaj okuloj, li purpurighis, jhetis sur la plankon la pakajheton kun la kukoj kaj kriis:

- Prave! - per maldika infana vocho. Li ekposedis la pleton, forbalais de ghi la reston de la chokolada Ejfel-turo, ruinigita de Behemoto, svingis la pleton, per la maldekstra mano forshiris la chapelon disde la kapo de la alilandano kaj per la dekstra larghamove kaj plate mallevis la pleton sur lian kalvajhon. Disrulighis bruo, simila al tiu, kian estigas ferladaj folioj jhetataj de kamiono sur la teron. Palighante, la dikulo falis dors'antaue kaj sidighis en la barelon kun la Kercha haringo, shpruciginte el ghi gejseran kolonon de pekloakvo. Tuj okazis dua miraklo. Trafalinte en la barelon, la malvulo ekkriis en perfekte pura rusa lingvo, sen ech malpleja fremda misprononco:

- Murdo! Milicion! Banditoj min murdas!

Evidente, sekve de la suferita skuo li subite ricevis la kapablon paroli en antaue de li ne sciata fremda lingvo.

Je tiu momento chesis la fajfado de la pordisto, kaj en la ekscitita amaso de la klientoj aperis, proksimighante, du milicianaj kaskoj. Sed, kiel en la publika banejo oni vershlavas la benkon el sia pelvo, tiel la perfidulo Behemoto vershegis benzinon el sia primuso sur la sukerajhan vendotablon kaj meme ghi ekbrulis. La flamo saltis supren kaj kuris lau la vendotablo forvorante la belajn paperrubandojn, kiuj ornamis la korbojn kun fruktoj. Shrikante, la vendistinoj impetis el malantau la vendotablo, kaj apenau ili forlasis la lokon, tuj ekbrulis la tolaj kurtenoj sur la fenestroj kaj la flamanta benzino disfluis sur la planko. La publiko eligis desperajn kriojn, ektorentis el la sukerajha sekcio malantauen, forportante la jam senutilan Paulon Iosifovich; la vendistoj de la fisha sekcio anservice kuris kun siaj akregaj tranchiloj al la malantaua pordo. La malva civitano sin eligis el la barelo, tute trempite en la haringa suko li rulighis trans la salmon, kushantan sur la vendotablo, kaj sekvis la gevendistojn. Ektintis kaj shutighis vitroj de la spegula pordo, elpremitaj de la sin savanta hom'amaso, kaj la du fiuloj, Kerubjev kaj la voremulo Behemoto, ien forshtelighis, sed kien - oni ne povis kompreni. Vidintoj, kiuj cheestis la komencon de la incendio en Torgsin che la Smolenska bazaro, post kelka tempo rakontadis, ke la du huliganoj flugis supren al la plafono kaj tie krevis kvazau infanaj balonetoj. Tio, nature, estas tre duba, ke la afero estus okazinta ghuste tiel, sed, ho ve, mankas pli fidindaj informoj.

Tamen ni precize scias, ke ekzakte unu minuton post la incidento che la Smolenska bazaro, Behemoto kaj Kerubjev jam trovighis sur la bulvarda trotuaro, ghuste antau la domo de la onklino de Gribojedov. Kerubjev haltis apud la krado kaj diris:

- Ba! Sed tio ja estas la literaturista domo. Chu vi scias, Behemoto, pri tiu domo mi audis multe da bona kaj favora. Atentu tiun domon, mia amiko! Estas plezuro pensi, ke kashite sub tiu tegmento maturighas tuta amaso da talentoj.

- Kiel ananasoj en forcejo, - diris Behemoto, kiu, por pli bone admiri la kremkoloran palaceton kaj ghiajn kolonojn, sin levis sur la betonan soklon de la fera krado.

- Ghuste tiel, - konsentis Kerubjev kun sia nedisigebla akompananto, - kaj dolcha teruro plenigas onian koron, kiam oni pensas, ke en tiu domo nun maturighas la autoro de futura Donkihoto, au Fausto, au, la diablo min prenu, de Malvivaj animoj! Chu?

- Animskua penso, - konfirmis Behemoto.

- Jes, - daurigis Kerubjev, - mirindajn aferojn oni atendu el la forcejoj de tiu domo, ariginta sub sia tegmento kelkajn milojn da abnegaciuloj, dedichintaj sian tutan vivon al la servo de Melpomena, Polimnia kaj Talia. Imagu, kia bruo levighos, kiam unu el ili, por komenci, prezentos al la legantaro novan Revizoron, au, almenau, novan Eugenon Oneginovl

- Tre klara afero, - refoje konfirmis Behemoto.

- Jes, - daurigis Kerubjev zorgmiene levante la fingron, - sed! «Sed» mi diris, kaj mi ripetas tion: sed! Se tiujn delikatajn forcejajn plantojn ne atakos ia mikroorganismo, se ghi ne ronghos ilin en la radiko, se ili ne putrighos! Ja tio okazas pri la ananasoj. Ho jes, tio ja okazadas!

- Interalie, - diris Behemoto shovante sian rondan kapon tra la krado, - kion ili faras tie sur la verando?

- Ili tagmanghas, - klarigis Kerubjev, - al tio mi aldonu, mia kara, ke chi tie estas tute nemalbona kaj neniom multekosta restoracio. Alvorte, mi, kiel chiu turisto antau longa vojagho, sentas deziron mangheti kaj trinki grandan kruchon da glacia biero.

- Ankau mi, - respondis Bchemoto, kaj la du fiuloj pashis sur la asfalta aleo sub la tilioj rekte al la verando de la nenion antausentanta restoracio.

Pala kaj enuanta civitanino kun blankaj shtrumpetoj kaj same blanka vostethava bereto sidis sur kanplektita segho che la angulo de la verando, kie en la verdajho de la vitkrado estis aranghita enireja aperturo. Antau shi, sur simpla kuireja tablo, kushis dika registrolibro, en kiun la civitanino por ia nesciata celo enskribis la nomojn de chiuj enirantaj la restoracion. Ghuste shi haltigis Kerubjevon kaj Behemoton.

- Viajn membrokartojn? - surprizite shi rigardis al la nazumo de Kerubjev, al la primuso de Behemoto, al la truo che ties kubuto.

- Mi prezentas al vi mil pardonpetojn, kiaj membrokartoj? - demandis Kerubjev mirante.

- Chu vi estas verkistoj? - siavice demandis la civitanino.

- Sendube, - digne respondis Kerubjev.

- Viajn membrokartojn, - shi ripetis.

- Mia charma ... - tenere komencis Kerubjev.

- Mi ne estas charma, - lin interrompis la civitanino.

- Domaghe! - elrevigite diris Kerubjev, kaj daurigis: - Nu, se ne plachas al vi esti charma - kio ja estus tre agrabla - do, vi povas ne esti tia. Tamen diru al mi: por konvinkighi ke Dostojevskij estas verkisto, chu oni postululian membrokarton? Sufichas preni ajnajn kvin paghojn el ajna lia romano, kaj sen malpleja membrokarto vi konvinkighos, ke vi havas aferon kun verkisto. Cetere, vershajne ne havis li membrokarton! Kiel vi opinias? - Kerubjev sin turnis al Behemoto.

- Mi vetas, ke li ne havis, - tiu respondis metante la primuson sur la tablon apud la libro kaj per la mano vishante la shviton de la frunto nigrighinta en la fumo.

- Vi ne estas Dostojevskij, - diris la civitanino implikate en la sofistikon de Kerubjev.

- Nu, tio ne estas evidenta, - tiu respondis.

- Dostojevskij mortis, - ne tute firme diris la civitanino.

- Mi protestas! - varmege ekkriis Behemoto, - Dostojevskij estas senmorta!

- Viajn membrokartojn, civitanoj, - diris la civitanino.

- Pardonon, sed tio, finfine, estas ridinda, - obstinis Kerubjev, - ne per membrokarto ekkonas oni verkiston sed per tio, kion li verkas. Kiel vi povas scii, kiaj planoj svarmas en mia kapo? Au en tiu kapo? - li almontris la kapon de Behemoto, kiu tuj deprenis sian kaskedon, kvazau por lasi la civitaninon pli bone ghin ekzameni.

- Liberigu la vojon, civitanoj, - shi diris, jam nervoza.

Kerubjev kaj Behemoto forflankighis kaj lasis aliri verkiston en griza vestokompleto, sen kravato, en blanka somera chemizo kies kolumo libere diskushis sur la jako, kun gazeto subbrake. La verkisto afable kapoklinis salutante la civitaninon, preterpase desegnis en la al li prezentita libro malprecizan parafon kaj eniris la verandon.

- Ho ve, ne por ni, ne por ni, - melankolie diris Kerubjev, - sed por li estos tiu krucho da glacia biero, pri kiu ni, la du misshancaj vaguloj, tiom sopiris, nia situacio estas malghoja kaj embarasa, kaj mi ne scias, kion ni faru.

Responde Behemoto nur amare disetendis la brakojn kaj remetis la kaskedon sur sian rondan kapon, chirkaukreskitan de hararo mallonga kaj densa, tre simila al la kata. Kaj je tiu momento nelauta sed ordonema vocho diris super la kapo de la civitanino:

- Enlasu, Sofia Pavlovna.

La librulino ekmiris; en la verdo de la vitkrado aperis la blanka fraka brusto kaj la pinta barbo de la flibustro. Li direktis al la du achuloj afablan rigardon, kaj ech pli ol tio, li invite gestis. La autoritato de Archibaldo Archibaldovich estis konsiderinda faktoro en la restoracio de li estrata, kaj Sofia Pavlovna obeeme demandis Kerubjevon:

- Kiu estas via familinomo?

- Panajev, - tiu ghentile respondis. La civitanino enskribis la familinomon kaj levis la demandan rigardon al Behemoto.

- Skabichevskij, - miauis la dikulo, ial almontrante sian primuson. Sofia Pavlovna enskribis ankau chi tion kaj shovis la libron al la vizitantoj por ke ili signaturu. Kontrau la nomo Panajev Kerubjev skribis Skabichevskij, kaj che la nomo Skabichevskij Behemoto skribis Panajev. Archibaldo Archibaldovich, definitive konsternante Sofian Pavlovnan, kun nerezistebla rideto kondukis la gastojn al la plej bona tablo en la kontraua ekstremo de la verando, tien, kie kushis la plej densa ombro, al la tablo, apud kiu en unu el la vitkradaj interspacoj gaje ludis la suno. Mire frapfrapante la palpebrojn, Sofia Pavlovna longe ekzamenis la strangajn skribajhojn de la neatenditaj vizitantoj.

La kelnerojn Archibaldo Archibaldovich mirigis ne malpli ol Sofian Pavlovnan. Per siaj propraj manoj li deshovis seghon de la tablo, invitante Kerubjevon sidighi, palpebmmis al unu, ion flustris al alia, kaj la du kelneroj ekklopodis chirkau la novaj gastoj, el kiuj la unu metis sian primuson sur la plankon apud sia rufighinta boteto. Tuj malaperis de la tablo la malnova flavmakula tablotuko; alia, blankega kiel beduena burnuso, amele kraketante malfaldighis en la aero, dum Archibaldo Archibaldovich jam flustris nelaute sed tre esprimive:

- Per kio mi vin regalu? Eminentan strugdorson mi havas ... El la rezervo por la arkitekta kongreso ...

- Vi ... eh ... donu al ni ghenerale ... almanghajhojn ... eh ... - afable mekis Kerubjev, mole malstrechighante sur la dors'apogilo de sia segho.

- Mi komprenas, - fermante la okulojn multsignife diris Archibaldo Archibaldovich.

Vidante, kiel la restoraciestro traktas la pli ol suspektindajn vizitantojn, la kelneroj forlasis chiujn dubojn kaj serioze okupighis pri ili. Unu jam prezentis alumeton al Behemoto, kiu elposhigis cigaredstumpon kaj metis ghin en la bushon, la alia rapidis tintetante per la verda vitrajharo, lokante antau chiu telero po unu brandoglaseton, vinglason kaj fajnvandan pokalon, el kia tiel agrable trinkighas mineral'akvo sub la markezo ... ne, iom anticipante ni diru ... trinkighis mineral'akvo sub la markezo de la etern-memora Gribojedova verando.

- Mi povas rekomendi tetraajn fileojn, - melodie ronronis Archibaldo Archibaldovich. La gasto kun la fendita nazumo plene aprobadis la proponojn de la brigestro kaj bonvoleme lin rigardis tra la senutila vitreto.

Che la apuda tablo tagmanghis la romanisto Petrakov-Suhovej en kompanio de sia edzino, ghuste finanta porkan stekon; kun la observemo, propra al chiuj verkistoj, li rimarkis la klopodadon de Archibaldo Archibaldovich kaj tre, tre miris. Dume lia edzino, tre honorinda persono, ech rekte ekjhaluzis pri la pirato kontrau Kerubjev, ech phirfoje shi batetis per la kulereto ... «Chu oni igos nin atendi?.. Ja tempas surtabligi la glaciajhon! Kio okazas?»

Tamen sendinte al Mme Petrakov forlogistan rideton, Archibaldo Archibaldovich direktis al shi kelneron, plu restante che siaj karaj gastoj. Ah, sagaca homo estis Archibaldo Archibaldovich! Kaj observema - probable ech ne malpli ol la verkistoj. Li sciis pri la seanco en Varieteo kaj pri multaj aliaj okazajhoj de la jhusaj tagoj, li audis onin paroli pri tio, kaj - male ol la pliparto de la ceteraj audintoj - li ne preteratentis la vortojn kvadratita kaj kato. Li tuj divenis, kiuj estas liaj vizitantoj. Kaj diveninte, li malvolis kvereli kun ili. Dum Sofia Pavlovna, shi estis aranghanta belan lristorion! Ja kion shi elpensis, bari al tiuj du la vojon sur la verandon! Cetere, kion oni de shi atendu ...

Orgojle pushante la kulereton en la molighantan kreman glaciajhon, la verkistedzino malplezure observis la apudan tablon inter la du pajace vestitaj achuloj kvazau persorche kovrighi je manghajhoj. Ghisbrile lavitaj folioj jam malmergighas el vazeto plena je fresha kaviaro ... unu momento, kaj sur speciale alshovita aparta tableto aperis nebultegita arghenta sitelo ...

Nur certighinte, ke chio estas konvene farita, nur post ol li vidis alflugi, en la manoj de kelnero, kovritan paton, el kiu audighis grumbleto, nur tiam Archibaldo Archibaldovich permesis al si forlasi la du misterajn vizitantojn, antaue tamen ghentile murmurinte al ili:

- Pardonon! Por unu minuteto! Mi persone prizorgu la fileojn.

Li forflirtis de la tablo kaj malaperis en la serva koridoro de la restoracio. Se iu observanto povus vidi la sekvajn agojn de Archibaldo Archibaldovich, li, sendube, trovus ilin iom enigmaj.

La chefo neniel iris cn la kuirejon por prizorgi la fileojn, anstataue li sin direktis en la provizejon de la restoracio. Li malfermis ghin per sia shlosilo, sin enshlosis interne, singardeme, por ne makuli la manumojn, li prenis el la glacishranko du pezajn sunsekigitajn sturgojn, pakis ilin en gazetpaperon, lerte chirkauligis per shnureto kaj metis la pakajhon flanken. Poste en la najbara chambro li kontrolis, chu liaj silkosubshtofa somera surtuto kaj chapelo estas en sia loko, kaj nur post tio iris en la kuirejon, kie la kuiristo zorge tranchis la fileojn, promesitajn de la pirato al siaj gastoj.

Endas diri, ke la agoj de Archibaldo Archibaldovich estis neniom strangaj au enigmaj, tiaj povus ilin rigardi nur observanto suprajha. Tiuj agoj logike sekvis el chio okazinta antaue. La informoj pri la jhusaj eventoj kaj precipe - la fenomena antauflaro de Archibaldo Archibaldovich sugestis al la chefo de la Gribojedova restoracio, ke la tagmangho de la du klientoj estos kvankam ja luksa kaj abunda, tamen ekstreme mallonga. Kaj la intuicio, neniam trompinta la eksflibustron, ankau chi foje lin ne trompis.

Dum Kerubjev kaj Behemoto tintigis siajn pokalojn plenajn je eminenta, duoble purigita, bone malvarmigita vodko Moskovskaja, sur la verando aperis, tuta en shvito kaj ekscito, la lokkronikisto Bochjo Kandalupskij, fama en Moskvo pro sia mirinda informiteco, kaj senceremonie sin sidigis che la Petrakovoj. Metinte sian shvelan tekon sur la tablon, Bochjo tuj shovis siajn lipojn en la orelojn de la verkisto, kaj en ghin ekflustris iajn tre logajn aferojn. Mme Petrakov, turmentate de scivolo, finfine prezentis sian orelon al la molaj dikaj lipoj de Bochjo. Kaj li, fojfoje jhetante chirkauen shtelistan rigardon, plu flustris seninterrompe, kaj oni povis kapti nur kelkajn apartajn vortojn:

- Je mia honorvorto! Che Sadovaja, Sadovaja, - Bochjo ankorau mallautigis la vochon, - la kugloj nenion faras al ili ... kugloj ... kugloj ... benzino ... incendio ... kugloj...

- La mensogulojn, kiuj disvastigas tiajn fiajn onidirojn, - indignigite Mme Petrakov lasis sian kontralton korni iom pli laute ol tion dezirus Bochjo, - ja ilin endus prienketi! Nu, nenio estas perdita, certe tiel estos! Oni ilin ordigos! Fi, kia malutila galimatio!

- Kial do galimatio, Antonida Porfirievna?! - ekkriis Bochjo chagrenite de la malkredemo de la verkistedzino, kaj denove li eksusuris: - Ja mi diras al vi, la kugloj nenion faras al ili ... Kaj nun la incendio ... Ili tra la aero ... tra la aero ... - Bochjo shushis, sen supozi ke la chefroluloj de lia rakonto sidas apude ghuante lian sibladon. Cetere, tiu ghuado baldau finighis. El la serva koridoro de la restoracio sur la verandon impete venis tri viroj, streche zonitaj che la talio, botvestitaj, kun revolvero en la mano. La plej antaua kriis timige kaj hele:

- Senmove! - Kaj chiuj tri tuj komencis pafadon sur la verando, celante la kapojn de Kerubjev kaj Behemoto. Ambau alpafatoj tuj aerdisighis, kaj fajrokolono ekshpruchis el la primuso rekte en la tolan markezon. Oscedanta faukego shajnis malfermighi en la markezo, ghiaj nigraj rondoj dislarghighis chiudirekte. La fajro saltis tra la faukegon kaj atingis la tegmenton de la Gribojedova domo. En la dua etagho, paperujoj kushantaj sur la fenestrobreto de la redaktejo subite ekflamighis, la fajro pasis sur la kurtenon, kaj zumante, kvazau disblovate, kirle profundighis en la onklinan domon.

Post kelkaj sekundoj sur la asfaltaj aleoj kondukantaj al la fera krado de la bulvardo, de kie je la merkredo vespere venis, sen trovi ies ajn komprenon, la unua heroldo de la malfelicho, Ivano - nun forkuris nefinmanghintaj verkistoj, kelneroj, Sofia Pavlovna, Bochjo, la geedzoj Petrakov.

Anticipe elirinte tra la flanka pordo, nenien forkurante kaj nenien rapidante, kiel shipestro, kiu laste forlasas sian brulantan brigon, Archibaldo Archibaldovich kviete staris en sia silksubshtofa somera surtuto, kun la du sturgotraboj subbrake.

Глава 28. Последние похождения Коровьева и Бегемота

     Были ли эти  силуэты  или  они только  померещились пораженным  страхом
жильцам  злосчастного дома на Садовой,  конечно, с точностью сказать нельзя.
Если они были, куда они  непосредственно отправились, также не  знает никто.
Где они разделились,  мы  также не можем сказать, но мы знаем, что  примерно
через  четверть часа после  начала  пожара на Садовой,  у  зеркальных дверей
торгсина на Смоленском  рынке появился длинный гражданин в клетчатом костюме
и с ним черный крупный кот.
     Ловко  извиваясь  среди  прохожих,  гражданин  открыл   наружную  дверь
магазина. Но тут  маленький, костлявый и  крайне недоброжелательный  швейцар
преградил ему путь и раздраженно сказал:
     -- С котами нельзя.
     -- Я извиняюсь, -- задребезжал длинный и приложил узловатую руку к уху,
как тугоухий, -- с котами, вы говорите? А где же вы видите кота?
     Швейцар  выпучил глаза, и было отчего: никакого  кота у  ног гражданина
уже не оказалось, а из-за плеча его вместо этого уже высовывался и порывался
в  магазин толстяк в рваной  кепке, действительно, немного смахивающий рожей
на кота. В руках у толстяка имелся примус.
     Эта парочка посетителей почему-то не понравилась швейцару-мизантропу.
     -- У нас  только  на валюту, -- прохрипел  он, раздраженно глядя из-под
лохматых, как бы молью изъеденных, сивых бровей.
     --  Дорогой мой,  --  задребезжал длинный, сверкая глазом  из разбитого
пенсне,  -- а откуда вам известно,  что у меня ее нет? Вы судите по костюму?
Никогда  не  делайте этого,  драгоценнейший страж! Вы  можете  ошибиться,  и
притом весьма  крупно. Перечтите  еще раз хотя бы историю знаменитого калифа
Гарун-аль-Рашида.  Но в данном  случае,  откидывая  эту  историю временно  в
сторону, я хочу сказать вам, что я нажалуюсь на вас заведующему и порасскажу
ему  о вас  таких вещей,  что  не  пришлось бы вам покинуть  ваш  пост между
сверкающими зеркальными дверями.
     -- У меня, может быть,  полный  примус валюты, --  запальчиво  встрял в
разговор и котообразный толстяк, так и прущий в  магазин. Сзади уже напирала
и сердилась публика. С  ненавистью и сомнением глядя на диковинную  парочку,
швейцар  посторонился, и наши  знакомые,  Коровьев  и Бегемот,  очутились  в
магазине.
     Здесь они первым  долгом  осмотрелись, и затем звонким голосом, слышным
решительно во всех углах, Коровьев объявил:
     -- Прекрасный магазин! Очень, очень хороший магазин!
     Публика  от  прилавков обернулась и почему-то с изумлением поглядела на
говорившего, хотя хвалить магазин у того были все основания.
     Сотни штук ситцу богатейших расцветок  виднелись в полочных клетках. За
ними  громоздились миткали  и шифоны и  сукна фрачные. В перспективу уходили
целые штабеля коробок с обувью, и  несколько гражданок  сидели на  низеньких
стульчиках, имея правую ногу в старой, потрепанной туфле, а левую -- в новой
сверкающей  лодочке,  которой  они и топали  озабоченно в  коврик. Где-то  в
глубине за углом пели и играли патефоны.
     Но, минуя все  эти  прелести,  Коровьев и Бегемот  направились  прямо к
стыку  гастрономического  и   кондитерского  отделений.  Здесь   было  очень
просторно,  гражданки в платочках и беретиках не напирали на прилавки, как в
ситцевом отделении.
     Низенький, совершенно квадратный  человек, бритый до синевы,  в роговых
очках, в новенькой шляпе, не измятой и без подтеков  на ленте,  в  сиреневом
пальто и лайковых  рыжих перчатках,  стоял у прилавка и что-то  повелительно
мычал. Продавец в чистом белом халате и синей шапочке  обслуживал сиреневого
клиента. Острейшим ножом, очень похожим  на нож, украденный Левием  Матвеем,
он  снимал  с жирной плачущей  розовой  лососины ее  похожую  на  змеиную  с
серебристым отливом шкуру.
     -- И это отделение великолепно, -- торжественно признал Коровьев, --  и
иностранец  симпатичный, -- он благожелательно  указал  пальцем на сиреневую
спину.
     --  Нет, Фагот,  нет,  --  задумчиво  ответил Бегемот, -- ты, дружочек,
ошибаешься. В лице сиреневого джентльмена чего-то не хватает, по-моему.
     Сиреневая  спина  вздрогнула, но,  вероятно,  случайно,  ибо не  мог же
иностранец понять то, что говорили по-русски Коровьев и его спутник.
     -- Кароши? -- строго спрашивал сиреневый покупатель.
     --  Мировая, -- отвечал  продавец, кокетливо  ковыряя острием  ножа под
шкурой.
     -- Кароши люблю, плохой -- нет, -- сурово говорил иностранец.
     -- Как же! -- восторженно отвечал продавец.
     Тут  наши  знакомые  отошли  от  иностранца  с  его  лососиной  к  краю
кондитерского прилавка.
     --  Жарко сегодня,  -- обратился Коровьев  к  молоденькой,  краснощекой
продавщице  и не получил от нее никакого ответа  на это. -- Почем мандарины?
-- осведомился тогда у нее Коровьев.
     -- Тридцать копеек кило, -- ответила продавщица.
     --  Все кусается,  -- вздохнув,  заметил  Коровьев, -- эх, эх... --  Он
немного еще подумал и пригласил своего спутника: -- Кушай, Бегемот.
     Толстяк  взял  свой  примус под  мышку,  овладел  верхним мандарином  в
пирамиде и, тут же со шкурой сожравши его, принялся за второй.
     Продавщицу обуял смертельный ужас.
     --  Вы  с ума сошли!  --  вскричала  она, теряя свой  румянец,  --  чек
подавайте! Чек! -- и она уронила конфетные щипцы.
     --  Душенька,  милочка, красавица,  --  засипел Коровьев, переваливаясь
через прилавок и  подмигивая продавщице, --  не при валюте мы сегодня...  ну
что ты поделаешь! Но, клянусь вам, в следующий  же раз,  и уж никак не позже
понедельника,  отдадим все  чистоганом. Мы здесь  недалеко, на  Садовой, где
пожар.
     Бегемот, проглотив третий  мандарин, сунул  лапу в хитрое сооружение из
шоколадных  плиток, выдернул  одну нижнюю,  отчего,  конечно, все рухнуло, и
проглотил ее вместе с золотой оберткой.
     Продавцы за рыбным прилавком  как  окаменели  со своими ножами в руках,
сиреневый иностранец повернулся к грабителям,  и  тут же  обнаружилось,  что
Бегемот не прав: у  сиреневого  не не  хватало  чего-то в лице, а, наоборот,
скорее было лишнее -- висящие щеки и бегающие глаза.
     Совершенно пожелтев, продавщица тоскливо прокричала на весь магазин:
     -- Палосич! Палосич!
     Публика из ситцевого отделения  повалила на этот крик, а Бегемот отошел
от кондитерских  соблазнов  и запустил  лапу в  бочку  с  надписью:  "Сельдь
керченская  отборная", вытащил  парочку  селедок  и  проглотил их,  выплюнув
хвосты.
     -- Палосич! -- повторился  отчаянный крик за прилавком кондитерского, а
за рыбным прилавком гаркнул продавец в эспаньолке:
     -- Ты что же это делаешь, гад?!
     Павел Иосифович уже спешил к месту действия.  Это был  представительный
мужчина в  белом  чистом халате, как  хирург,  и с  карандашом, торчащим  из
кармана.  Павел Иосифович,  видимо, был  опытным  человеком. Увидев во рту у
Бегемота хвост третьей  селедки, он вмиг  оценил  положение, все  решительно
понял и,  не вступая ни  в какие  пререкания с нахалами, махнул вдаль рукой,
скомандовав:
     -- Свисти!
     На угол  Смоленского  из зеркальных  дверей  вылетел  швейцар и залился
зловещим  свистом. Публика  стала  окружать негодяев, и тогда в дело вступил
Коровьев.
     --  Граждане! -- вибрирующим тонким голосом прокричал он, -- что же это
делается? Ась?  Позвольте вас об  этом спросить! Бедный человек, -- Коровьев
подпустил  дрожи в свой голос и  указал  на Бегемота,  немедленно скроившего
плаксивую  физиономию, --  бедный  человек целый день починяет  примуса;  он
проголодался... а откуда же ему взять валюту?
     Павел Иосифович, обычно сдержанный и спокойный, крикнул на это сурово:
     --  Ты  это брось! --  и  махнул  вдаль уже нетерпеливо.  Тогда трели у
дверей загремели повеселее.
     Но Коровьев, не смущаясь выступлением Павла Иосифовича, продолжал:
     -- Откуда? --  задаю я всем  вопрос! Он  истомлен голодом и жаждой! Ему
жарко. Ну, взял на пробу горемыка  мандарин.  И вся-то цена этому  мандарину
три  копейки.  И вот  они уж свистят, как соловьи весной  в  лесу,  тревожат
милицию,  отрывают ее  от дела. А ему можно? А? -- и тут  Коровьев указал на
сиреневого толстяка, отчего у того на лице выразилась сильнейшая тревога, --
кто он  такой? А? Откуда  он  приехал? Зачем? Скучали  мы, что ли, без него?
Приглашали мы его,  что ли?  Конечно,  -- саркастически  кривя рот, во  весь
голос орал бывший регент, -- он, видите ли, в парадном сиреневом костюме, от
лососины весь распух, он весь набит валютой, а нашему-то, нашему-то?! Горько
мне! Горько! Горько! -- завыл Коровьев, как шафер на старинной свадьбе.
     Вся эта  глупейшая,  бестактная и, вероятно,  политически  вредная вещь
заставила гневно  содрогаться  Павла Иосифовича, но,  как это ни странно, по
глазам столпившейся публики видно было, что в очень многих людях она вызвала
сочувствие! А  когда Бегемот, приложив  грязный  продранный  рукав к  глазу,
воскликнул трагически:
     -- Спасибо,  верный  друг,  заступился  за пострадавшего!  -- произошло
чудо. Приличнейший тихий  старичок,  одетый бедно,  но  чистенько, старичок,
покупавший  три   миндальных   пирожных   в  кондитерском  отделении,  вдруг
преобразился. Глаза  его  сверкнули  боевым огнем,  он  побагровел,  швырнул
кулечек с пирожными на пол и крикнул:
     -- Правда! -- детским тонким голосом. Затем он выхватил поднос, сбросив
с него  остатки погубленной Бегемотом шоколадной эйфелевой  башни,  взмахнул
им, левой  рукой  сорвал  с иностранца  шляпу,  а правой  с  размаху  ударил
подносом плашмя иностранца по  плешивой голове. Прокатился такой звук, какой
бывает,  когда  с грузовика  сбрасывают на землю листовое  железо.  Толстяк,
белея, повалился  навзничь и сел  в кадку с керченской сельдью, выбив из нее
фонтан  селедочного  рассола. Тут  же стряслось  и  второе  чудо. Сиреневый,
провалившись в  кадку,  на чистом русском  языке, без признаков  какого-либо
акцента, вскричал:
     --  Убивают!  Милицию! Меня  бандиты убивают!  -- очевидно,  вследствие
потрясения, внезапно овладев до тех пор неизвестным ему языком.
     Тогда прекратился свист швейцара, и в  толпах взволнованных покупателей
замелькали, приближаясь, два милицейских шлема. Но коварный Бегемот, как  из
шайки  в  бане  окатывают лавку,  окатил из  примуса  кондитерский  прилавок
бензином, и он вспыхнул сам  собой. Пламя  ударило кверху  и  побежало вдоль
прилавка,  пожирая  красивые   бумажные  ленты   на  корзинках  с  фруктами.
Продавщицы с  визгом кинулись  бежать из-за  прилавка,  и  лишь  только  они
выскочили  из-за  него,  вспыхнули  полотняные  шторы  на  окнах и  на  полу
загорелся  бензин. Публика,  сразу  подняв  отчаянный  крик,  шарахнулась из
кондитерского назад, смяв более ненужного Павла Иосифовича, а  из-за рыбного
гуськом  со своими отточенными  ножами рысью побежали  к дверям черного хода
продавцы. Сиреневый гражданин, выдравшись из кадки,  весь в селедочной жиже,
перевалился через  семгу  на  прилавке и  последовал за  ними.  Зазвенели  и
посыпались  стекла в выходных  зеркальных дверях,  выдавленные  спасающимися
людьми, и оба негодяя -- и Коровьев, и обжора Бегемот -- куда-то девались, а
куда -- нельзя было понять.  Потом  уж  очевидцы, присутствующие при  начале
пожара  в торгсине  на Смоленском,  рассказывали, что  будто бы оба хулигана
взлетели вверх под потолок и там будто бы лопнули оба, как воздушные детские
шары.  Это,  конечно, сомнительно,  чтобы дело  было именно  так, но чего не
знаем, того не знаем.
     Но  знаем,  что ровно через минуту  после происшествия на  Смоленском и
Бегемот и Коровьев уже оказались на тротуаре бульвара, как раз напротив дома
Грибоедовской тетки. Коровьев остановился у решетки и заговорил:
     --  Ба!  Да ведь  это писательский дом. Знаешь, Бегемот, я  очень много
хорошего и лестного слышал про этот дом. Обрати внимание, мой друг, на  этот
дом! Приятно думать о том, что под этой крышей скрывается  и вызревает целая
бездна талантов.
     --  Как  ананасы  в оранжереях,  --  сказал  Бегемот и,  чтобы  получше
полюбоваться  на  кремовый  дом  с  колоннами,  влез  на бетонное  основание
чугунной решетки.
     --  Совершенно  верно,  --  согласился со  своим  неразлучным спутником
Коровьев, -- и сладкая жуть подкатывает к сердцу, когда думаешь о том, что в
этом доме сейчас поспевает  будующий автор "Дон Кихота",  или "Фауста", или,
черт меня побери, "Мертвых душ"! А?
     -- Страшно подумать, -- подтвердил Бегемот.
     -- Да,  --  продолжал  Коровьев, -- удивительных вещей можно  ожидать в
парниках  этого  дома,  объединившего  под  своею  кровлей  несколько  тысяч
подвижников,  решивших отдать беззаветно свою жизнь  на служение Мельпомене,
Полигимнии  и  Талии.  Ты  представляешь себе, какой поднимется  шум,  когда
кто-нибудь из них для начала преподнесет читающей публике "Ревизора" или, на
самый худой конец, "Евгения Онегина"!
     -- И очень просто, -- опять-таки подтвердил Бегемот.
     -- Да,  -- продолжал  Коровьев и  озабоченно поднял палец,  --  но! Но,
говорю я и  повторяю  это -- но! Если  на  эти  нежные тепличные растения не
нападет какой-нибудь  микроорганизм,  не подточит  их  в корне, если  они не
загниют! А это бывает с ананасами! Ой-ой-ой, как бывает!
     -- Кстати, -- осведомился Бегемот, просовывая свою круглую голову через
дыру в решетке, -- что это они делают на веранде?
     -- Обедают, -- объяснил  Коровьев, -- добавлю к этому, дорогой мой, что
здесь  очень  недурной  и недорогой  ресторан. А я, между тем,  как и всякий
турист перед  дальнейшим путешествием,  испытываю  желание закусить и выпить
большую ледяную кружку пива.
     -- И я тоже, -- ответил Бегемот, и  оба негодяя зашагали по асфальтовой
дорожке под липами прямо к веранде не чуявшего беды ресторана.
     Бледная и скучающая  гражданка в  белых носочках и белом же беретике  с
хвостиком сидела на  венском  стуле  у входа на  веранду с угла, там, где  в
зелени  трельяжа было  устроено  входное  отверстие.  Перед  нею на  простом
кухонном  столе  лежала толстая конторского типа книга, в которую гражданка,
неизвестно для  каких причин,  записывала входящих в ресторан.  Этой  именно
гражданкой и были остановлены Коровьев и Бегемот.
     -- Ваши удостоверения? -- она с удивлением глядела на пенсне Коровьева,
а также и на примус Бегемота, и на разорванный Бегемотов локоть.
     --  Приношу  вам  тысячу  извинений,  какие  удостоверения? --  спросил
Коровьев, удивляясь.
     -- Вы -- писатели? -- в свою очередь, спросила гражданка.
     -- Безусловно, -- с достоинством ответил Коровьев.
     -- Ваши удостоверения? -- повторила гражданка.
     -- Прелесть моя... -- начал нежно Коровьев.
     -- Я не прелесть, -- перебила его гражданка.
     -- О, как это жалко,  -- разочарованно сказал Коровьев  и продолжал: --
Ну, что ж,  если вам  не угодно быть  прелестью, что было бы весьма приятно,
можете  не быть  ею. Так  вот, чтобы убедиться  в  том,  что  Достоевский --
писатель, неужели же  нужно спрашивать у него  удостоверение? Да возьмите вы
любых пять  страниц из любого его  романа,  и без  всякого удостоверения  вы
убедитесь,  что  имеете  дело с  писателем.  Да  я  полагаю,  что  у  него и
удостоверения-то  никакого не было! Как ты думаешь? -- обратился  Коровьев к
Бегемоту.
     -- Пари держу, что не было,  -- ответил тот, ставя примус на стол рядом
с книгой и вытирая пот рукою на закопченном лбу.
     --  Вы --  не  Достоевский, -- сказала  гражданка,  сбиваемая  с  толку
Коровьевым.
     -- Ну, почем знать, почем знать, -- ответил тот.
     -- Достоевский умер, -- сказала гражданка, но как-то не очень уверенно.
     -- Протестую, -- горячо воскликнул Бегемот. -- Достоевский бессмертен!
     -- Ваши удостоверения, граждане, -- сказала гражданка.
     -- Помилуйте, это, в конце  концов, смешно, -- не сдавался Коровьев, --
вовсе не удостоверением определяется писатель, а тем, что он пишет! Почем вы
знаете, какие  замыслы  роятся у  меня в голове? Или в этой  голове? -- и он
указал на голову Бегемота, с которой тот тотчас снял кепку, как бы для того,
чтобы гражданка могла получше осмотреть ее.
     -- Пропустите, граждане, -- уже нервничая, сказала она.
     Коровьев  и  Бегемот  посторонились и  пропустили  какого-то писателя в
сером костюме, в  летней без галстука белой рубашке, воротник которой широко
лежал  на воротнике пиджака, и с  газетой под  мышкой.  Писатель  приветливо
кивнул  гражданке,  на  ходу  поставил в  подставленной  ему  книге какую-то
закорючку и проследовал на веранду.
     --  Увы,  не  нам,  не  нам,  -- грустно заговорил  Коровьев, --  а ему
достанется эта  ледяная  кружка  пива, о которой  мы, бедные скитальцы,  так
мечтали с  тобой, положение наше печально и затруднительно, и я не знаю, как
быть.
     Бегемот только  горько развел руками  и надел кепку  на круглую голову,
поросшую густым волосом, очень похожим  на кошачью шерсть.  И  в этот момент
негромкий, но властный голос прозвучал над головой гражданки:
     -- Пропустите, Софья Павловна.
     Гражданка  с книгой изумилась; в зелени трельяжа возникла белая фрачная
грудь  и  клинообразная борода  флибустьера.  Он  приветливо глядел на  двух
сомнительных оборванцев  и, даже более того, делал им пригласительные жесты.
Авторитет   Арчибальда  Арчибальдовича   был  вещью,   серьезно  ощутимой  в
ресторане,  которым  он  заведовал,  и  Софья  Павловна  покорно спросила  у
Коровьева:
     -- Как ваша фамилия?
     --  Панаев, --  вежливо ответил тот. Гражданка записала  эту фамилию  и
подняла вопросительный взор на Бегемота.
     --  Скабичевский, -- пропищал  тот, почему-то  указывая на свой примус.
Софья Павловна  записала и  это и пододвинула  книгу  посетителям, чтобы они
расписались в ней. Коровьев против Панаева написал "Скабичевский", а Бегемот
против Скабичевского написал  "Панаев". Арчибальд  Арчибальдович, совершенно
поражая  Софью Павловну,  обольстительно  улыбаясь, повел  гостей к  лучшему
столику в противоположном конце веранды, туда, где лежала самая густая тень,
к  столику,  возле  которого  весело  играло  солнце  в  одном  из  прорезов
трельяжной зелени. Софья же  Павловна,  моргая от  изумления, долго  изучала
странные записи, сделанные неожиданными посетителями в книге.
     Официантов Арчибальд Арчибальдович удивил не менее, чем Софью Павловну.
Он  лично  отодвинул  стул от  столика,  приглашая  Коровьева сесть,  мигнул
одному,  что-то  шепнул другому,  и  два официанта засуетились  возле  новых
гостей,  из  которых  один  свой  примус поставил рядом со своим  порыжевшим
ботинком на  пол.  Немедленно  исчезла  со  стола старая  скатерть  в желтых
пятнах, в  воздухе, хрустя крахмалом, взметнулась белейшая,  как  бедуинский
бурнус,  другая,  а  Арчибальд  Арчибальдович  уже  шептал  тихо,  но  очень
выразительно, склоняясь к самому уху Коровьева:
     --  Чем буду  потчевать?  Балычок имею  особенный...  у архитекторского
съезда оторвал...
     -- Вы... э...  дайте  нам  вообще  закусочку... э... -- благожелательно
промычал Коровьев, раскидываясь на стуле.
     --  Понимаю, --  закрывая  глаза,  многозначительно  ответил  Арчибальд
Арчибальдович.
     Увидев,  как  обращается  с  весьма  сомнительными   посетителями   шеф
ресторана, официанты отбросили всякие сомнения и принялись за дело серьезно.
Один  уже подносил спичку Бегемоту, вынувшему из кармана окурок и всунувшему
его  в рот, другой подлетел,  звеня  зеленым стеклом и выставляя  у приборов
рюмки, лафитники и  тонкостенные бокалы, из которых так хорошо пьется нарзан
под  тентом...  нет,  забегая  вперед,  скажем...  пился нарзан  под  тентом
незабвенной Грибоедовской веранды.
     --  Филейчиком  из  рябчика  могу  угостить,  --   музыкально  мурлыкал
Арчибальд  Арчибальдович.  Гость  в  треснувшем  пенсне   полностью  одобрял
предложения командира брига и благосклонно глядел на него сквозь бесполезное
стеклышко.
     Обедающий за соседним столиком беллетрист Петраков-Суховей с  супругой,
доедавшей свиной эскалоп,  со свойственной  всем писателям наблюдательностью
заметил ухаживания  Арчибальда  Арчибальдовича  и очень удивился.  А супруга
его, очень  почтенная дама,  просто даже приревновала  пирата к Коровьеву  и
даже ложечкой постучала... -- И что ж это, дескать, нас задерживают...  пора
и мороженое подавать! В чем дело?
     Однако,   послав   Петраковой    обольстительную    улыбку,   Арчибальд
Арчибальдович  направил  к  ней  официанта, а  сам не покинул своих  дорогих
гостей. Ах, умен был Арчибальд Арчибальдович! А уж наблюдателен, пожалуй, не
менее, чем  и сами  писатели.  Арчибальд  Арчибальдович  знал и  о сеансе  в
Варьете,  и  о  многих  других  происшествиях  этих  дней,   слышал,  но,  в
противоположность  другим, мимо ушей не  пропустил ни  слова "клетчатый", ни
слова  "кот". Арчибальд Арчибальдович сразу догадался, кто его посетители. А
догадавшись,  натурально, ссориться  с ними не  стал.  А вот  Софья Павловна
хороша! Ведь это надо же выдумать -- преграждать этим двум  путь на веранду!
А впрочем, что с нее спрашивать.
     Надменно тыча  ложечкой в  раскисающее  сливочное мороженое,  Петракова
недовольными  глазами  глядела,  как столик  перед  двумя одетыми  какими-то
шутами  гороховыми как бы по волшебству обрастает яствами. До блеска вымытые
салатные листья уже торчали из вазы со  свежей  икрой... миг, и появилось на
специально пододвинутом отдельном столике запотевшее серебряное ведерко...
     Лишь  убедившись в том, что все  сделано  по чести, лишь тогда, когда в
руках  официантов  прилетела закрытая  сковорода, в которой что-то  ворчало,
Арчибальд  Арчибальдович позволил себе покинуть двух загадочных посетителей,
да и то предварительно шепнув им:
     -- Извините! На минутку! Лично пригляжу за филейчиками.
     Он  отлетел от столика и скрылся во внутреннем  ходе ресторана. Если бы
какой-нибудь  наблюдатель  мог  проследить  дальнейшие  действия  Арчибальда
Арчибальдовича, они, несомненно, показались бы ему несколько загадочными.
     Шеф отправился вовсе не на кухню наблюдать за филейчиками, а в кладовую
ресторана. Он открыл ее своим ключом, закрылся в ней, вынул из ларя со льдом
осторожно, чтобы не запачкать  манжет, два увесистых  балыка, запаковал их в
газетную бумагу, аккуратно перевязал веревочкой и отложил в сторону. Затем в
соседней комнате проверил,  на  месте  ли  его  летнее  пальто  на  шелковой
подкладке  и  шляпа, и  лишь  после  этого  проследовал  в кухню,  где повар
старательно разделывал обещанные гостям пиратом филейчики.
     Нужно сказать, что странного и загадочного во всех действиях Арчибальда
Арчибальдовича  вовсе не было и странными такие действия  мог бы счесть лишь
наблюдатель  поверхностный. Поступки  Арчибальда  Арчибальдовича  совершенно
логически вытекали из всего предыдущего. Знание последних событий, а главным
образом -- феноменальное  чутье Арчибальда Арчибальдовича  подсказывали шефу
Грибоедовского ресторана, что обед его двух посетителей будет хотя  и обилен
и роскошен, но крайне  непродолжителен.  И чутье,  никогда  не  обманывающее
бывшего флибустьера, не подвело его и на сей раз.
     В то время  как  Коровьев и Бегемот чокались второй  рюмкой  прекрасной
холодной  московской  двойной очистки  водки,  появился  на веранде потный и
взволнованный   хроникер  Боба   Кандалупский,  известный   в  Москве  своим
поразительным  всеведением, и сейчас же подсел к  Петраковым.  Положив  свой
разбухший  портфель  на  столик,  Боба  немедленно  всунул свои губы  в  ухо
Петракову и  зашептал  в  него какие-то  очень  соблазнительные  вещи. Мадам
Петракова, изнывая от  любопытства, и свое ухо  подставила к пухлым масленым
губам Бобы, а  тот, изредка воровски  оглядываясь,  все шептал  и  шептал, и
можно было расслышать отдельные слова, вроде таких:
     -- Клянусь вам честью!  На  Садовой,  на  Садовой, -- Боба  еще  больше
снизил голос, -- не берут пули. Пули... пули... бензин, пожар... пули...
     --  Вот  этих бы  врунов,  которые  распространяют  гадкие слухи, --  в
негодовании  несколько громче, чем  хотел бы  Боба,  загудела  контральтовым
голосом мадам Петракова, --  вот их бы следовало разъяснить! Ну, ничего, так
и будет, их приведут в порядок! Какие вредные враки!
     -- Какие же  враки,  Антонида  Порфирьевна!  --  воскликнул  огорченный
неверием  супруги  писателя  Боба и опять засвистел: -- Говорю вам,  пули не
берут... А теперь пожар... Они по воздуху... по  воздуху, -- Боба  шипел, не
подозревая  того,  что  те,  о  ком  он  рассказывает,  сидят рядом  с  ним,
наслаждаясь  его  свистом. Впрочем, это наслаждение скоро  прекратилось.  Из
внутреннего хода ресторана на веранду стремительно вышли трое  мужчин с туго
перетянутыми ремнями  талиями, в  крагах и с револьверами в  руках. Передний
крикнул звонко и страшно:
     -- Ни с места! -- и тотчас все трое открыли стрельбу на веранде, целясь
в  голову  Коровьеву  и  Бегемоту. Оба обстреливаемые сейчас же  растаяли  в
воздухе, а из примуса ударил столб огня прямо в тент. Как бы зияющая пасть с
черными краями появилась в тенте и стала расползаться во все стороны. Огонь,
проскочив  сквозь нее, поднялся до самой  крыши Грибоедовского дома. Лежащие
на окне второго этажа папки с бумагами в комнате редакции вдруг вспыхнули, а
за  ними схватило  штору,  и тут огонь, гудя, как будто кто-то его раздувал,
столбами пошел внутрь теткиного дома.
     Через  несколько  секунд  по асфальтовым  дорожкам, ведущим к  чугунной
решетке  бульвара,  откуда в  среду  вечером пришел не  понятый никем первый
вестник несчастья Иванушка, теперь бежали недообедавшие писатели, официанты,
Софья Павловна, Боба, Петракова, Петраков.
     Заблаговременно  вышедший через боковой ход, никуда не убегая и  никуда
не спеша, как капитан, который обязан покинуть горящий бриг последним, стоял
спокойный Арчибальд Арчибальдович  в летнем пальто на шелковой подкладке,  с
двумя балыковыми бревнами под мышкой.

<< >>

Главная страница

О ВСЕОБЩЕМ ЯЗЫКЕPRI TUTKOMUNA LINGVO
О РУССКОМ ЯЗЫКЕPRI RUSA LINGVO
ОБ АНГЛИЙСКОМ ЯЗЫКЕPRI ANGLA LINGVO
О ДРУГИХ НАЦИОНАЛЬНЫХ ЯЗЫКАХPRI ALIAJ NACIAJ LINGVOJ
БОРЬБА ЯЗЫКОВBATALO DE LINGVOJ
СТАТЬИ ОБ ЭСПЕРАНТОARTIKOLOJ PRI ESPERANTO
О "КОНКУРЕНТАХ" ЭСПЕРАНТОPRI "KONKURENTOJ" DE ESPERANTO
УРОКИ ЭСПЕРАНТОLECIONOJ DE ESPERANTO
КОНСУЛЬТАЦИИ ПРЕПОДАВАТЕЛЕЙ ЭСП.KONSULTOJ DE E-INSTRUISTOJ
ЭСПЕРАНТОЛОГИЯ И ИНТЕРЛИНГВИСТИКАESPERANTOLOGIO KAJ INTERLINGVISTIKO
ПЕРЕВОД НА ЭСПЕРАНТО ТРУДНЫХ ФРАЗTRADUKO DE MALSIMPLAJ FRAZOJ
ПЕРЕВОДЫ РАЗНЫХ ПРОИЗВЕДЕНИЙTRADUKOJ DE DIVERSAJ VERKOJ
ФРАЗЕОЛОГИЯ ЭСПЕРАНТОFRAZEOLOGIO DE ESPERANTO
РЕЧИ, СТАТЬИ Л.ЗАМЕНГОФА И О НЕМVERKOJ DE ZAMENHOF KAJ PRI LI
ДВИЖЕНИЯ, БЛИЗКИЕ ЭСПЕРАНТИЗМУPROKSIMAJ MOVADOJ
ВЫДАЮЩИЕСЯ ЛИЧНОСТИ И ЭСПЕРАНТОELSTARAJ PERSONOJ KAJ ESPERANTO
О ВЫДАЮЩИХСЯ ЭСПЕРАНТИСТАХPRI ELSTARAJ ESPERANTISTOJ
ИЗ ИСТОРИИ РОССИЙСКОГО ЭСП. ДВИЖЕНИЯEL HISTORIO DE RUSIA E-MOVADO
ЧТО ПИШУТ ОБ ЭСПЕРАНТОKION ONI SKRIBAS PRI ESPERANTO
ЭСПЕРАНТО В ЛИТЕРАТУРЕESPERANTO EN LITERATURO
ПОЧЕМУ ЭСП.ДВИЖЕНИЕ НЕ ПРОГРЕССИРУЕТKIAL E-MOVADO NE PROGRESAS
ЮМОР ОБ И НА ЭСПЕРАНТОHUMURO PRI KAJ EN ESPERANTO
ЭСПЕРАНТО - ДЕТЯМESPERANTO POR INFANOJ
РАЗНОЕDIVERSAJHOJ
ИНТЕРЕСНОЕINTERESAJHOJ
ЛИЧНОЕPERSONAJHOJ
АНКЕТА/ ОТВЕТЫ НА АНКЕТУDEMANDARO / RESPONDARO
ПОЛЕЗНЫЕ ССЫЛКИUTILAJ LIGILOJ
IN ENGLISHPAGHOJ EN ANGLA LINGVO
СТРАНИЦЫ НА ЭСПЕРАНТОPAGHOJ TUTE EN ESPERANTO
НАША БИБЛИОТЕКАNIA BIBLIOTEKO


© Все права защищены. При любом использовании материалов ссылка на сайт miresperanto.com обязательна! ОБРАТНАЯ СВЯЗЬ