Chapitro 17

Malkvieta tago

Je la vendredo matene, tio estas la sekvan tagon post la malbenita seanco, el la tuta efektiva personaro de la oficistoj de Varieteo: la librotenisto Bazilo Stepanovich Lastochkin, du kontistoj, tri tajpistinoj, ambau kasistinoj, kurieroj, lokmontristoj kaj purigistinoj - resume, el chiuj estantaj en la teatro - neniu laboris sur sia loko. Sidante sur la fenestro-bretoj ili observis, kio okazas malsupre, en la strato Sadovaja che la muro de Varieteo. Al la muroj premighis du kelkmilhomaj atendovicoj, kies vosto atingis la placon Kudrinskaja. En la komenco de ambau vicoj staris proksimume po dek revendistoj bone konataj de la tuta Moskva teatrularo.

La atendovicoj mienis tre ekscitite, krochis la atenton de la preterfluantaj civitanoj, kaj pasigis sian tempon pridiskutante la logajn raportojn pri la hieraua senprecedenca seanco de nigra magio. Tiaj samaj raportoj pleje konfuzis la libroteniston Lastochkin, kiu je la antaua vespero la spektaklon ne cheestis. La lokmontristoj rakontis pri harstarigaj aferoj, ekzemple, ke post la fino de la fama seanco civitaninoj kuradis sur la strato duonvestite, kaj tiel plu. La pruda kaj milda Lastochkin nur frap-frapis per la palpebroj audante la historiojn pri chiuj chi mirakloj, kaj absolute ne sciis, kion fari; nu, fari ion nepre necesis, kaj tio estis ghuste lia devo, char nun li restis la plej altranga oficisto en la tuta shipanaro de Varieteo.

Chirkau la deka horo la bilet'avida amaso tiom shvelis, ke la famo pri ghi atingis la milicion, kaj mirinde rapide aperis tachmentoj, rajdaj kaj surpiedaj, kiuj ordigis la amason. Tamen ech en bona ordo starante, la kilometra serpento per si mem prezentis grandan faligilon kaj tute konsternis la civitanojn sur la strato Sadovaja.

Tio estis ekstere, sed ankau interne de Varieteo estis tre mise. De la frua mateno senchese sonoris la telefonoj en la kabineto de Latronov, en la kabineto de Rimskij, en la kontadejo, en la kaso, en la oficejo de Varenuhha. Komence Bazilo Stepanovich provis respondi ion, ankau la kasistinoj respondadis, ion balbutis en la telefonon la lokmontristoj, sed finfine chiuj chesis respondi, char je la demandoj, kie estas Latronov, Varenuhha, Rimskij, tute mankis respondoj. Unue ili provis sin malembarasi per «Latronov estas hejme», sed el la urbo oni replikis, ke oni jam telefonis al lia loghejo kaj la loghejo respondis, ke Latronov estas en Varieteo.

Telefonis ekscitita sinjorino postulante Rimskijon, oni rekomendis al shi telefoni al lia edzino, je kio la audilo ekploreginte respondis, ke ghuste ghi estas la edzino, kaj ke Rimskij nenie troveblas. Estighis ia absurdajho. Purigistino jam rakontis al chiuj, ke veninte en la kabineton de la financa direktoro por ghin ordigi, shi trovis la pordon larghe malfermita, la lampojn shaltitaj, la ghardenflankan fenestron disfrakasita, seghon renversita kaj neniun en la chambro.

Post la deka en la teatron sturme enkuris Mme Rimskij. Shi ploregis tordante siajn manojn. Bazilo Stepanovich tute perpleksighis kaj nenion povis al shi konsili. Kaj je la deka kaj duono venis la milicio. Ghia unua kaj tre trafa demando estis:

- Kio okazas che vi, civitanoj? Pri kio temas?

La shipanaro sin retiris malantau la palan kaj ekscititan libroteniston. Necesis nomi la aferojn per ilia nomo kaj agnoski, ke la estraro de Varieteo, en la persono de ties direktoro, financa direktoro kaj administristo, estas malaperinta kaj trovighas nesciate kie, ke la anoncisto sekve de la hieraua seanco estas veturigita al psikiatria kuracejo, ke, resume, tiu hieraua seanco estis vera skandalajho.

La ploregantan edzinon de Rimskij, laueble shin kvietiginte, oni resendis hejmen, kaj pli ol chion ceteran atentis la rakonton de la purigistino pr la stato en kiu shi trovis la kabineton de la financa direktoro. La oficistojn oni petis reveni al sia laborloko kaj okupighi pri siaj aferoj, kaj post nelonga tempo en la teatro aperis enketistoj kun pint'orela, dikmuskola hundo havanta tre inteligentajn okulojn kaj cigarcindran felkoloron. Inter la varieteanoj tuj trasusuris flustrado, ke tiu virhundo estas neniu alia ol la fama Karoaso. Nu, fakte, ghi estis ghuste Karoaso. Ghia konduto mirigis chiujn. Apenau enkurinte en la kabineton de la financa direktoro, Karoaso ekgraulis nudigante monstrajn flavetajn dentegojn, poste sin kushigis sur la ventron, kaj kun stranga mikso de melankolio kaj furiozo en la okulo, rampis al la rompita fenestro. Venkinte sian timon, la hundo subite saltis sur la fenestrobreton kaj, levinte supren sian maldikan muzelon, sovaghe kaj malicege ekhurlis. Ghi malvolis foriri de la fenestro, graulis, tremetadis kaj sin pretigis elsalti en la ghardenon.

Oni foririgis la hundon el la kabineto kaj relasis ghin en la vestiblo; ghi spur'iris tra la granda enirejo sur la straton kaj venigis la enketistojn al la taksia haltejo. Tie ghi perdis la sekvatan spuron, kaj Karoason oni forkondukis.

La enketistoj sin instalis en la oficejo de Varenuhha kaj venigis unu post alia tiujn oficistojn de Varieteo, kiuj cheestis la incidentojn de la hieraua seanco. Menciendas, ke chiupashe la enketo frontis neantauvideblajn malfacilajhojn. Fojon post fojo la okazajhfadeno rompighis en la manoj.

Chu estis afishoj? Estis. Tamen dum la nokto oni surgluis novajn, kaj nun - faru kion vi volas - ne restis ech unu. Nu, tiu magiisto, de kie li venis? Demandu iun alian. Tamen oni devis ja fari kontrakton?

- Oni devis, - perplekse konfirmis Bazilo Stepanovich.

- Se estis kontrakto, ghi devis pasi tra la librotenado, chu?

- Nepre, - ekscitite jesis Lastochkin.

- Kie do ghi estas?

- Ghi mankas, - ankorau pli palighante respondis la konsternita librotenisto. Kaj fakte, nek en la paperujoj de la kontadejo, nek che la financa direktoro, nek en la kabineto de Latronov estis ech malpleja spuro de la kontrakto.

Kiu estas la familinomo de la magiisto? Bazilo Stepanovich ne scias, li ne cheestis la hierauan spektaklon. La lokmontristoj ne scias. Unu el la biletvendistinoj sulkigis la frunton, pensis, pensadis, fine diris:

- Vo... shajnas Voland.

Chu eblas, ke tamen ne Voland? Eble ne Voland. Eble Faland.

Ighis konstatite, ke en la Alilandanburoo oni nenion ajn audis pri Voland nek pri Faland nek pri ia ajn magiisto.

La kuriero Karpov deklaris, ke la magiisto shajnis sin instali en la loghejo de Latronov. Certe, oni tuj vizitis la apartamenton. Nenia magiisto tie trovighis. Forestis ankau Latronov mem. La mastrumistino Grunjo forestas, kie shin trovi scias neniu. La prezidanto de la domkomitato Nikanoro Ivanich Nudokrudov forestas, la sekretario Prolejhnev forestas!

Rezultis perfekte absurda misajho: malaperis la tuta estraro, hierau okazis stranga skandala seanco, sed kiu ghin realigis kaj lau kies instigo - tion scias neniu.

Tamen proksimighis la tagmezo, la horo kiam oni devus malfermi la kason. Sed tio ja estis absolute nepensebla! Sur la pordo de Varieteo oni alkrochis grandegan kartonpecon kun la surskribo: La hodiaua spektaklo ne okazos. Tra la atendovicoj, de la kapo ghis la vosto, pasis tumulteto, sed post kelka ekscitigho ili tamen komencis disighi, kaj dum ne pli ol unu horo tute malaperis. La enketistoj foriris por daurigi sian laboron en alia loko, la oficistojn, krom la dejhorantojn, oni forpermesis, kaj la pordojn de Varieteo oni fermis.

La librotenisto Lastochkin devis plenumi du urghajn taskojn. Unue, li devis veturi al la Komisiono pri la Spektakloj kaj pri la Amuz'aranghoj de la pli Leghera Tipo por raporti pri la hierauaj okazintajhoj, kaj due, li devis viziti la Spektaklofinancan Sekcion por liveri la hierauan enspezon, 21711 rublojn.

La ordema kaj diligenta Bazilo Stepanovich pakis la monon en tagjhurnalon, kruce chirkauligis la pakajhon per shnureto, shovis ghin en sian tekon kaj, konforme al la instrukcio, li, kompreneble, iris ne al la autobuso nek al la tramo sed al la taksia haltejo.

Tie staris tri veturiloj, sed apenau ties shoforoj ekvidis la pasagheron rapidi al la haltejo, tuj chiuj tri forveturis vakaj el sub lia nazo, sendante al li, sen evidenta motivo, tre malafablajn rigardojn.

Tre surprizite de tiu cirkonstanco la librotenisto longan tempon staris kiel shtipo, cerbumante, kion ghi signifu.

Post chirkau tri minutoj alrulighis vaka taksio, sed la vizagho de la shoforo tuj tordighis, de kiam li vidis la pasagheron.

- Chu vakas? - mirtusinte demandis Bazilo Stepanovich.

- Montru la monon, - malafable respondis la shoforo sen rigardi la pasagheron,

Ankorau pli surprizite, la librotenisto, premante subbrake la valoregan tekon, tiris el sia biletujo chervoncon kaj montris ghin al la shoforo.

- Ne! - mallonge diris tiu.

- Pardonon ... - komencis la librotenisto, sed la shoforo lin interrompis:

- Chu trirublajn biletojn vi havas?

Nenion komprenante, la librotenisto eltiris du trirublajn biletojn kaj montris ilin al la shoforo.

- Enveturighu! - tiu kriis kaj mallevis la flageton de sia taksimetro per frapo, kiu ghin preskau disfrakasis. - Ni iru.

- Vi ne havas shanghmonon, chu? - nekuraghe demandis la librotenisto.

- Plenan poshon da shanghmono mi havas! - blekegis la shoforo, kaj Lastochkin vidis en la retrospegulo liajn sangoshvelajn okulojn, - tio estus hodiau mia tria okazo. Ankau al la kolegoj la samo okazis. Iu kanajlo donas al mi chervoncon, mi denombras al li la restajhon, kvar rublojn kvindek ... li elveturighas, la fiulo! Post kvin minutoj mi rigardas - anstatau la chervonco estas etikedo de mineral'akva botelo! - La shoforo prononcis kelkajn nepreseblajn vortojn. - Alia, che la placo Zubovskaja. Chervonco. Mi redonas tri rublojn. La ulo foriris! Mi shovas la manon en la monujon, tie sidas abelo - pik en la fingron! kaj forflugas. Ah vi!.. - la shoforo refoje enshovis nepreseblajn vortojn, - kaj la chervonco mankas. Hierau en tiu Varieteo (nepreseblajho) iu vipuro prestidigitisto prezentis seancon kun chervoncoj (nepreseblajho).

La librotenisto stuporis, shrumpis kaj faris tian mienon, kvazau la vorton Varieteo li audas unue en sia vivo, kvankam en si mem li pensis: «Eh he!»

Veturigite kien li bezonis, la librotenisto bonorde pagis, eniris la konstruajhon, rapidis tra la koridoro al la kabineto de la direktoro, kaj jam survoje li komprenis, ke li trafis mistempe. Nekutima malordo regis en la kancelario de la Spektaklokomisiono. Preter la librotenisto kuris kurierino kun la kaptuko deglitinta malantauen kaj kun elorbitighantaj okuloj.

- Nenio, nenio, ja nenio, miaj karaj! - shi kriis en la aeron, - la jako kaj la pantalonoj estas chi tie, sed en la jako estas nenio!

Shi malaperis en iu pordo, kaj tujsekve audighis tintado de frakasata vazaro. El la sekretariejo elkuris konatulo de Lastochkin, la estro de Unua Sekcio de la Komisiono, sed li estis en tia stato, ke la libroteniston li ne rekonis kaj senspure malaperis.

Frapite de chio chi tio, la librotenisto atingis la sekretariejon, kiu samtempe estis la antauchambro de la kabineto de la prezidanto de la Komisiono, kaj tie li tute konsternighis.

De malantau la fermita pordo de la kabineto audighis timinda vocho, sendube apartenanta al Prohhoro Petrovich, la prezidanto de la Komisiono. «Li shajnas ordigi al iu la kapon» pensis la konfuzita librotenisto; li turnis sin malantauen kaj vidis ion alian: en la leda braksegho, retroklininte sian kapon sur la apogilon, nehaltigeble ploregante, kun malseka poshtuketo en la mano, kushis, etendinte siajn longajn gambojn preskau ghis la mezo de la chambro, la persona sekretariino de Prohhoro Petrovich, la belulino Anna Richardovna.

Shia tuta mentono estis makulita je lippashtelo, nigraj flustrioj de likvighinta tucho trenighis de la okulharoj sur shiajn persikajn vangojn.

Rimarkinte la veninton, Anna Richardovna salte levighis, sin jhetis al Lastochkin, krochis sin je la refaldoj de lia jako kaj skuante la libroteniston shi ekkriis:

- Laudatu Dio! Finfine trovighis almenau unu kuraghulo! Chiuj diskuris, chiuj perfidis! Ni iru, iru al li, ja mi ne scias, kion fari! - Kaj, plu ploregante, shi tiris la libroteniston en la kabineton.

La unua ago de Lastochkin tuj post ol li pashis en la kabineton estis lasi sian tekon fali sur la plankon; kaj due, chiuj pensoj en lia kapo renversighis piedosupren. Ja vere, estis suficha kauzo.

Che la grandega skribotablo kun masiva inkujo sidis malplena vira vestokompleto kaj promenigis sur paperfolio sekan, seninkan plumon. La vestokompleto surhavis kravaton, el ghia brustposheto montrighis fontoplumo, tamen nek kolo nek kapo videblis super la kolumo, kaj same la manumoj prezentis nenian manon. La vestokompleto estis absorbita de la laboro kaj neniom atentis la pelmelon kiu regis chirkaue. Audante iun veni, la vestokompleto dors'apogighis en la braksegho kaj de super la kolumo eksonis la de Lastochkin bone konata vocho de Prohhoro Petrovich:

- Kio okazis? Ja sur la pordo estas skribite, ke mi neniun akceptas!

La bela sekretariino ekshrikis kaj tordante siajn manojn shi kriis:

- Chu vi vidas? Chu vidas?! Li ne estas chi tie! Ne estas! Revenigu lin, revenigu!

Iu shovis sian kapon tra la duonfermita pordo, diris «Ahh!» kaj resaltis for. La librotenisto sentis siajn genuojn ektremi, li sidighis sur la randon de segho, cetere, sen forgesi antaue repreni la tekon. Anna Richardovna saltetis chirkau la librotenisto chifante lian jakon, kaj krietadis:

- Mi chiam, chiam lin haltigis, kiam li komencis diablosakri! Tamen finfine li sin forsakris, - la belulino kuris al la skribotablo kaj per muzika, tenera vocho, iomete nazsona post la plorado, shi vokis:

- Prochjo! Kie vi estas?

- Kiun vi alparolas chi tie per Prochjo? - orgojle demandis la vestokompleto, ankorau pli profunden shovante sin en la braksegho.

- Li ne rekonas! Min ne rekonas! Chu vi komprenas? - reekploregis la sekretariino.

- Bonvolu ne ploregi en mia kabineto! - jam kolerete diris la incitighema striita vestokompleto, kaj per la maniko ghi shovis al si pluan paperstakon kun la evidenta intenco provizi ilin je la koncernaj decido-formuloj.

- Ne, tion mi ne povas vidi, ne, mi ne povas! - kriis Anna Richardovna elkurante en la sekretariejon; kaj post shin el la kabineto pafighis la librotenisto.

- Imagu do, mi sidas, - tremante pro la ekscito rakontis la sekretariino, rekrochighinte je la maniko de Lastochkin, - kaj subite envenas virkato. Tute nigra kaj granda kiel hipopotamo. Nature, mi kriis al ghi «hush!» Ghi forkuras kaj anstatau ghi envenas dikulo, ia katmuzela, kaj diras: «Fi, civitanino, maldecas krii hush al vizitanto». Kaj hop rekte en la kabineton, kaj mi, nature, kuras post lin, krias: «Chu vi frenezighis?» Kaj li, la arogantulo, iras rekte al Profioro Petrovich kaj sin sidigas kontrau li en la brakseghon. Nu, la chefo, li estas plej bonkora homo, tamen nervoza. Li ekkoleris! Tion mi ne negas. Jes, nervoza homo, laboras kiel bovo, li ekkoleris. «Kial do» li diris «vi permesas al vi enrompighi sen esti anoncita?» Kaj la impertinentulo, vi imagu, li duonkushighis en la braksegho kaj kun rideto respondas: «Mi» li diras «venis por priparoli kun vi negoceton». Prohhoro Petrovich denove kolerighis: «Mi estas okupita!» Chu vi scias, kion la ulo respondis? «Neniel vi estas okupita...» Chu bele? Tiam, nature, la pacienco de Profioro Petrovich krevis kaj li ekkriis: «Tio ja estas skandalajho! Oni lin forkonduku au la diabloj min prenu!» Kaj la alia, imagu, ridetis kaj diris: «Chu la diabloj vin prenu? Nu, tio estas aranghebla!» Kaj paf! mi ech ne havis tempon por ekkrio: malaperis tiu katmuzela kaj sii... sidas ... la vestokompleto ... Hiii! - distirinte sian tute senforman, la lastajn konturojn perdintan bushon hurlis Anna Richardovna.

Plorsingulto shin silentigis, shi reakiris la spiron kaj ekbabilis ion tute senkoheran:

- Kaj skribas, skribas, skribas! Frenezige! Per telefono ghi interparolas! Vestokompleto! Chiuj forkuris, kvazau la leporoj!

La librotenisto staris tremante. Sed finfine la sorto lin helpis. Trankvile kaj afereme en la sekretariejon pashis la milicio en la kvanto de du homoj. Ekvidinte ilin la bela sekretariino ploregis ankorau pli forte, pushante la fingron al la pordo de la kabineto.

- Ne plu ploregu, civitanino, - trankvile diris la unua miliciano, dum la librotenisto, sentante sin troa, rapide forlasis la sekretariejon kaj post unu minuto jam estis en la libera aero. Pensoj kirlighis en lia kapo, zumis kvazau en tubo, kaj en tiu zumado audighis shirajhoj el tio, kion la lokmontristoj rakontis pri la kato partopreninta la hierauan seancon. «Eh he! Chu la kato ilin vizitinta estus nia konatulo?»

Nenion aranghinte en la Komisiono, la diligenta librotenisto decidis viziti ghian filion, situantan en la strateto Vagankovskij. Kaj por sin iomete trankviligi la tutan vojon li iris piede.

La urba Spektaklofilio okupis malnovan kadukighantan palaceton, chirkauatan de ghardeno kaj faman pro siaj porfiraj kolonoj en la vestiblo.

Tamen je tiu tago ne la kolonoj impresis onin en la filio, sed tio, kion oni vidis sub ili.

Kelkaj vizitantoj stupore staris rigardante plori fraulinon, kiu sidis che vendotablo sharghita je speciala spektaklofaka literaturo. Chi momente la fraulino al neniu ofertis ion ajn el tiu literaturo kaj je chiuj kompatemaj demandoj shi respondis per rifuza mangesto. Dume de supre, de malsupre, de la aloj, el chiuj sekcioj de la Filio shutighis telefontriloj de almenau dudek desperaj aparatoj.

Post kelka tempo la fraulino chesis plori, ekskuighis kaj histerie kriis:

- Jen denove! - kaj subite shi ekkantis per tremeta soprano:

Ho glora maro, vi sankta Bajkal'...

Sur la shtuparo kuriero minacis iun nevideblan per la pugno kaj per senbrila, malsonora baritono li kantis kun la fraulino:

Ho glora ship', koregona barelo!..

Malproksimaj vochoj alighis al la kantado, la hhoro shvelis kaj baldau la kanto plenigis la tutan Filion. En la apuda chambro n-ro 6, kie situis la kontokontrola fako, elstaris potenca, rauketa baso. La hhoron akompanis la kreskanta telefontrilado.

Eosta vent', kiel bona cheval'...

- blekegis la kuriero sur la shtuparo.

Larmoj fluis sur la vangoj de la fraulino, shi provis kunpremi la dentojn, sed shia busho meme malfermighadis kaj shi kantis je oktavo pli alte ol la kuriero:

Portu min al la libero!

Surprize por la silentaj vizitantoj, la disaj hhoranoj formis mirindan ensemblon, kvazau chiuj kantantoj staris kune direktate de nevidebla hhorestro.

Sur la strateto Vagankovskij la pasantoj haltis che la ghardenkrado, surprizite de la gajo reganta en la Filio.

Apenau finighis la unua strofo, la kantado abrupte chesis, kvazau obeante la taktobastonon de hhorestro. La kuriero nelaute sakris kaj foriris. Je tiu momento malfermighis la granda pordo kaj envenis civitano surhavanta someran mantelon el sub kiu montrighis basko de blanka kitelo. Lin sekvis miliciano.

- Faru ion, doktoro, mi vin petegas! - histerie kriis la fraulino.

Sur la shtuparon elkuris la sekretario de la filio, kaj tute rugha, vershajne pro honto kaj konfuzigho, li ekparolis balbute:

- Vidu, doktoro, ni havas kazon de amasa hipnoto ... Do necesas ... - antau ol li finis la frazon, lia gorgho shtopighis per la vortoj kaj subite li ekkantis tenore:

De Shilka jam ne minacas molest'
La minejgardo min kapti ne povis ...

Idioto! - ankorau sukcesis krii la fraulino, tamen shi ne precizigis, kiun shi insultas, sed anstataue eligis perfortan koloraturon kaj mem ekkantis pri Shilka kaj pri la minejgardo.

Regu vin! Chesu kanti! - la doktoro ordonis al la sekretario.

Chio atestis, ke la sekretario de si mem kare pagus por ne kanti, sed chesi li neniel povis, kaj kun la hhoro li audigis al la pasantoj en la strateto la komunikon, ke lin en la tajgo ne tushis la best', kaj krome, kuglo soldata ne trovis!

Apenau la strofo finighis, la fraulino tuj ricevis de la kuracisto porcion da valeriano, poste li kun la sekretario kuris al la ceteraj, por ankau al ili trinkigi.

- Pardonu, civitanjo, - subite la librotenisto sin turnis al la fraulino, - chu nigra kato vin vizitis?

- Kial, kato? - kolere kriis la fraulino, - azenon ni havas en la Filio, azenon! - kaj, aldoninte al sia ekkrio: - Li audu, mi ne zorgas pri tio, mi diros chion! - shi fakte rakontis, kio okazis.

Evidentighis, ke la estro de la Urba Filio, «definitive ruiniginta la pli legherajn amuz'aranghojn» (lau la vortoj de la fraulino), suferis je manio organizi chiajn rondetojn.

- Por shuti polvon en la okulojn de la chefoj! - vochegis la fraulino.

Chi jare la filiestro jam sukcesis organizi rondeton pri Lermontov, shakan-daman rondeton, tablotenisan rondeton kaj rajdoartan rondeton. Por la somero li minacis organizi rondeton de remado en nesalaj akvoj kaj alpisman rondeton.

Kaj jen hodiau, dum la tagmeza pauzo, oni vidas lin, la filiestron, enveni...

- Brak-en-brake kun ia kanajlo, - plu rakontis la fraulino, - de neniu konata, en kvadratita pantalonacho, kun fendita nazumo kaj ... monstre fripona fizionomio!

Lau la rakonto de la fraulino, la filiestro tuj prezentis la ulon al chiuj tagmanghantaj en la kantino kiel eminentan fakiston pri la organizado de hhorrondetoj.

La vizaghoj de la futuraj alpistoj malserenighis, sed la filiestro vokis al chies braveco, kaj la fakisto iom shercis, spritis kaj solene jhuris, ke da tempo la kantado postulas plej malmulte, dum da utilo, interalie, ghi alportos tutajn vagonplenojn.

Lau la fraulino, kiel chiam, la unuaj elsaltis Fanov kaj Kosarchuk, la du fi-famaj botlekuloj, kiuj tuj deklaris, ke ili anighas. Tiam la ceteraj oficistoj komprenis, ke la kantado estas neevitebla, do ankau ili devis anighi al la rondeto. Oni decidis kantadi dum la tagmeza pauzo, char la tuta cetera tempo jam estis okupita de Lermontov kaj. de la damoj. Por doni ekzemplon, la estro anoncis, ke li havas tenoran vochon, kaj poste chio okazis kiel en malbona songho. La striita fakisto-hhorestro blekegis:

- Do-mi-sol-do! - eltiris kelkajn timidulojn de malantau la shrankoj, kie ili provis sin savi je la kantado, deklaris al Kosarchuk, ke tiu havas absolutan sonsenton, ekhurletis, ekghemis, petegis plezurigi la maljunan kapelestron kantaman, frapetis per la agordoforko kontrau la fingroartikoj, persvadante onin ektondrigi la Gloran Maron.

Oni ektondrigis. Ech tre brave ektondrigis. La striita vere estis kompetentulo. Oni finkantis la unuan strofin. Chi tiam la kapelestro pardonpetis, diris: «Mi por unu minuto forestu!» kaj ... malaperis. Chiuj kredis, ke li vere tuj revenos. Tamen ech post dek minutoj li plu forestis. Ghojo plenigis la oficistojn - li forshtelighis!

Kaj subite iel de si mem oni ekkantis la duan strofon. Chiujn kondukis post si Kosarchuk, pri kies absoluta sonsento oni prefere ne insistu, sed kiu certe havis sufiche agrablan altan tenoron. Oni finkantis. La kapelestro plu forestas! Oni disiris al siaj laborlokoj, sed apenau sidighinte, chiuj, malgrauvole, reekkantis. Kaj nenia eblo chesi. Triminuta silento kaj denova ektondro. Oni silentas. Oni kantas. Kaj tiel plu! Chi tiam oni komprenis, ke estas miso. Pro la hontego la filiestro sin enshlosis en sia kabineto.

Chi tiam la rakonto de la fraulino interrompighis. Neniom la valeriano helpis.

Post kvaronhoro che la ghardenkrado en Vagankovskij haltis tri kamionoj, sur kies sharghplatojn sin levis la tuta personaro de la Filio, gvidate de sia filiestro.

Apenau la unua kamiono, shancelighinte en la pordego, elveturis en la strateton, la oficistoj, kiuj staris sur ghia platformo tenante unu la aliajn je la shultroj, chiuj samtempe malfermis la bushon kaj la tuta strateto resonis de la populara kanto. La hhoron tuj alighis la dua kamiono, ghin sekvis la tria. Tiel oni veturis kantante. Sur la stratoj la pasantoj rapidis al siaj aferoj, lasis sian rigardon gliti preter la kamionoj, neniom surprizite, pensante ke temas pri eksterurba ekskurso. Kaj fakte, oni veturis eksterurben, tamen ne por ekskurso, sed en la klinikon de profesoro Stravinskij.

Post duonhoro la tute konfuzita librotenisto atingis la financan sekcion, esperante finfine sin malembarasi je la shtata mono. Jam instruite de sia sperto, li antau chio jhetis prudentan rigardon en la longan chambregon, kie malantau malpoluritaj vitroj kun orliteraj surskriboj sidis la oficistoj. Li trovis nenian simptomon de alarmo au skandalo. Estis kviete, kiel konvenas en respektinda institucio.

Bazilo Stepanovich shovis la kapon en la gicheton super kiu estis skribite: Enpagoj, salutis la oficiston, kiun li antaue neniam vidis, kaj ghentile petis enpagilon.

- Por kiu celo? - demandis la oficisto.

La librotenisto ekmiris.

- Mi volas liveri monon. Mi estas el Varieteo.

- Unu minuton, - respondis la oficisto kaj rapide fermis per la dratreto la truon en la vitro.

«Strange!» pensis la librotenisto. Lia miro estis tute natura. La unuan fojon en sia vivo li renkontis tian okazon. Chiu scias, kiom malfacile estas elpagigi monon: chiam povas aperi ia obstaklo. Sed en la tridekjara praktiko de la librotenisto ne estis okazo, ke iun ajn, chu juran, chu privatan personon, embarasus la postulo akcepti monon.

Tamen finfine la dratreto deshovighis kaj la librotenisto regluis sian kapon al la gicheto.

- Chu multe? - demandis la of icisto.

- Dudek unu mil sepcent dek unu rubloj.

- Oh ho! - ial ironie diris la oficisto kaj etendis al Lastochkin verdan folieton.

Bone sciante la formon, la librotenisto momente ghin plenigis kaj komencis malligi la shnureton de sia pakajho. Kiam li malvolvis la gazetfolion, lia vidado konfuzighis kaj li ghemvoche ion balbutis.

Antau liaj okuloj ekflirtis fremdaj monbiletoj. Tie estis pakoj da kanadaj dolaroj, anglaj pundoj, nederlandaj guldenoj, latvaj latoj, estonaj kronoj...

- Jen li estas, unu el tiuj artifikuloj de Varieteo, - audighis timinda vocho super la shtonighinta librotenisto. Kaj Bazilo Stepanovich tuj ighis arestita.

Глава 17. Беспокойный день

     Утром в пятницу, то  есть  на другой день после проклятого сеанса, весь
наличный состав  служащих Варьете -- бухгалтер Василий Степанович Ласточкин,
два  счетовода,  три  машинистки,  обе  кассирши,  курьеры,  капельдинеры  и
уборщицы,  -- словом, все, кто был в  наличности, не  находились при деле на
своих  местах,  а все сидели на  подоконниках окон, выходящих на Садовую,  и
смотрели  на то, что делается под стеною Варьете. Под этой стеной в два ряда
лепилась  многотысячная  очередь,  хвост  которой  находился  на  Кудринской
площади. В голове этой очереди стояло примерно  два десятка хорошо известных
в театральной Москве барышников.
     Очередь   держала   себя   очень  взволнованно,   привлекала   внимание
струившихся мимо граждан  и занималась обсуждением зажигательных рассказов о
вчерашнем  невиданном  сеансе  черной  магии.  Эти  же  рассказы  привели  в
величайшее  смущение  бухгалтера  Василия Степановича, который  накануне  на
спектакле не был. Капельдинеры рассказывали бог знает что, в  том числе, как
после, окончания  знаменитого  сеанса некоторые гражданки в неприличном виде
бегали по улице, и прочее в том же роде. Скромный и тихий Василий Степанович
только моргал глазами, слушая  россказни обо всех этих чудесах, и решительно
не знал, что ему предпринять, а между тем предпринимать нужно было что-то, и
именно ему, так как он теперь остался старшим во всей команде Варьете.
     К десяти часам утра очередь жаждущих билетов до того вспухла, что о ней
дошли слухи до милиции, и с удивительной  быстротой были присланы как пешие,
так  и конные наряды, которые  эту очередь  и  привели  в некоторый порядок.
Однако  и  стоящая  в  порядке  змея  длиною  в  километр  сама  по себе уже
представляла  великий  соблазн  и  приводила  граждан  на  Садовой  в полное
изумление.
     Это было снаружи,  а  внутри Варьете тоже было очень неладно.  С самого
раннего  утра  начали  звонить  и  звонили  непрерывно  телефоны  в кабинете
Лиходеева,  в  кабинете  Римского,  в  бухгалтерии,  в кассе  и  в  кабинете
Варенухи.  Василий Степанович сперва отвечал  что-то, отвечала  и  кассирша,
бормотали что-то в телефон капельдинеры, а потом и вовсе перестали отвечать,
потому  что  на  вопросы, где  Лиходеев,  Варенуха,  Римский,  отвечать было
решительно  нечего.  Сперва  пробовали  отделаться   словами  "Лиходеев   на
квартире", а  из  города  отвечали,  что  звонили на квартиру и что квартира
говорит, что Лиходеев в Варьете.
     Позвонила взволнованная дама, стала требовать Римского, ей посоветовали
позвонить к жене  его, на что трубка, зарыдав, ответила, что она и есть жена
и  что  Римского нигде  нет. Начиналась какая-то  чепуха. Уборщица уже  всем
рассказала, что, явившись в кабинет финдиректора убирать, увидела, что дверь
настежь, лампы горят, окно  в  сад разбито, кресло валяется на полу и никого
нету.
     В  одиннадцатом часу ворвалась в  Варьете мадам  Римская. Она рыдала  и
заламывала руки. Василий Степанович совершенно растерялся и не  знал, что ей
посоветовать.  А  в половине  одиннадцатого  явилась  милиция. Первый  же  и
совершенно резонный ее вопрос был:
     -- Что у вас тут происходит, граждане? В чем дело?
     Команда  отступила,  выставив  вперед бледного и взволнованного Василия
Степановича. Пришлось  называть вещи своими именами и  признаться в том, что
администрация  Варьете,  в  лице  директора, финдиректора  и администратора,
пропала и находится неизвестно где, что конферансье после  вчерашнего сеанса
был  отвезен  в  психиатрическую  лечебницу  и  что,  коротко  говоря,  этот
вчерашний сеанс был прямо скандальным сеансом.
     Рыдающую мадам Римскую, сколько можно успокоив, отправили домой и более
всего  заинтересовались рассказом уборщицы о том, в  каком  виде был  найден
кабинет  финдиректора. Служащих  попросили  отправиться  по своим  местам  и
заняться делом, и через короткое  время в здании Варьете появилось следствие
в сопровождении остроухой,  мускулистой, цвета  папиросного  пепла  собаки с
чрезвычайно  умными  глазами.   Среди  служащих  Варьете  тотчас  разнеслось
шушуканье о том, что пес -- не кто другой, как знаменитый Тузбубен. И точно,
это  был  он.  Поведение  его  изумило всех. Лишь только Тузбубен  вбежал  в
кабинет финдиректора, он зарычал, оскалив чудовищные желтоватые клыки, затем
лег на брюхо и с  каким-то выражением тоски  и в то же время ярости в глазах
пополз  к  разбитому  окну.  Преодолев  свой  страх,  он  вдруг  вскочил  на
подоконник и, задрав острую  морду вверх,  дико и злобно завыл. Он не  хотел
уходить с окна, рычал, и вздрагивал, и порывался спрыгнуть вниз.
     Пса вывели из кабинета и пустили его в вестибюль, оттуда он вышел через
парадный вход на улицу и  привел следовавших за ним к таксомоторной стоянке.
Возле нее он след, по которому шел, потерял. После этого Тузабубен увезли.
     Следствие  расположилось в  кабинете  Варенухи, куда и стало по очереди
вызывать   тех  служащих   Варьете,   которые  были  свидетелями   вчерашних
происшествий во время сеанса.  Нужно  сказать, что следствию на каждом  шагу
приходилось преодолевать непредвиденные трудности. Ниточка то и дело рвалась
в руках.
     Афиши-то были?  Были. Но за ночь их заклеили  новыми, и теперь ни одной
нет, хоть убей.  Откуда взялся этот  маг-то самый?  А кто ж его знает. Стало
быть, с ним заключали договор?
     -- Надо полагать, -- отвечал взволнованный Василий Степанович.
     -- А ежели заключали, так он должен был пройти через бухгалтерию?
     -- Всенепременно, -- отвечал, волнуясь, Василий Степанович.
     -- Так где же он?
     -- Нету, --  отвечал  бухгалтер, все более бледнея и разводя руками.  И
действительно,  ни в папках бухгалтерии, ни у финдиректора, ни у  Лиходеева,
ни у Варенухи никаких следов договора нет.
     Как фамилия-то этого мага? Василий Степанович не знает, он не был вчера
на  сеансе.  Капельдинеры не знают, билетная кассирша морщила лоб,  морщила,
думала, думала, наконец сказала:
     -- Во... Кажись, Воланд.
     А может быть, и не Воланд? Может быть, и не Воланд, может быть, Фаланд.
     Выяснилось,  что в бюро иностранцев ни о каком Воланде, а равно также и
Фаланде, маге, ровно ничего не слыхали.
     Курьер  Карпов  сообщил, что будто бы  этот  самый  маг остановился  на
квартире у Лиходеева. На квартире,  конечно, тотчас побывали. Никакого  мага
там не оказалось. Самого Лиходеева тоже нет. Домработницы Груни нету, и куда
она девалась,  никто  не  знает.  Председателя правления  Никанора Ивановича
нету, Пролежнева нету!
     Выходило   что-то   совершенно   несусветное:   пропала   вся   головка
администрации, вчера был странный скандальный сеанс, а кто его проводил и по
чьему наущению -- неизвестно.
     А дело тем временем шло  к полудню, когда  должна была открыться касса.
Но об этом, конечно, не могло быть и разговора! На дверях Варьете тут же был
вывешен   громадный   кусок  картона  с   надписью:  "Сегодняшний  спектакль
отменяется".  В  очереди  началось  волнение,  начиная   с  головы  ее,  но,
поволновавшись,  она все-таки стала разрушаться, и через час примерно от нее
на Садовой не  осталось и следа. Следствие отбыло для того, чтобы продолжать
свою работу в  другом месте,  служащих отпустили, оставив только дежурных, и
двери Варьете заперли.
     Бухгалтеру Василию Степановичу предстояло срочно  выполнить две задачи.
Во-первых,  съездить в комиссию  зрелищ  и увеселений  облегченного  типа  с
докладом  о вчерашних происшествиях, а во-вторых,  побывать  в  финзрелищном
секторе для того, чтобы сдать вчерашнюю кассу -- 21711 рублей.
     Аккуратный  и  исполнительный  Василий  Степанович  упаковал  деньги  в
газетную  бумагу, бечевкой  перекрестил  пакет, уложил  его  в  портфель  и,
прекрасно зная инструкцию, направился, конечно, не к автобусу или трамваю, а
к таксомоторной стоянке.
     Лишь только шоферы трех машин увидели пассажира, спешашего на стоянку с
туго  набитым портфелем,  как все трое  из-под носа у него  уехали  пустыми,
почему-то при этом злобно оглядываясь.
     Пораженный этим обстоятельством  бухгалтер долгое  время стоял столбом,
соображая, что бы это значило.
     Минуты   через  три  подкатила  пустая  машина,  и  лицо  шофера  сразу
перекосилось, лишь только он увидел пассажира.
     -- Свободна машина? -- изумленно кашлянув, спросил Василий Степанович.
     -- Деньги покажите, -- со злобой ответил шофер, не глядя на пассажира.
     Все более поражаясь, бухгалтер, зажав драгоценный портфель под  мышкой,
вытащил из бумажника червонец и показал его шоферу.
     -- Не поеду! -- кратко сказал тот.
     -- Я извиняюсь... -- начал было бухгалтер, но шофер его перебил:
     -- Трешки есть?
     Совершенно  сбитый с толку  бухгалтер вынул из  бумажника две  трешки и
показал шоферу.
     -- Садитесь, -- крикнул тот и хлопнул  по флажку счетчика так, что чуть
не сломал его. -- Поехали.
     -- Сдачи, что ли, нету? -- робко спросил бухгалтер.
     --  Полный карман сдачи! -- заорал шофер, и в зеркальце отразились  его
наливающиеся кровью глаза, -- третий случай со мной сегодня. Да и  с другими
то  же  было.  Дает какой-то  сукин  сын червонец,  я  ему  сдачи  -- четыре
пятьдесят...  Вылез,  сволочь! Минут  через  пять  смотрю:  вместо  червонца
бумажка с  нарзанной  бутылки! -- тут  шофер  произнес  несколько непечатных
слов.  -- Другой  -- за Зубовской. Червонец. Даю  сдачи три рубля.  Ушел!  Я
полез  в кошелек,  а  оттуда пчела -- тяп за палец! Ах ты!.. -- шофер  опять
вклеил  непечатные  слова,  --  а  червонца  нету.  Вчера  в  этом   Варьете
(непечатные слова)  какая-то гадюка  -- фокусник сеанс с  червонцами  сделал
(непечатные слова).
     Бухгалтер обомлел, съежился и сделал такой вид, как будто и самое слово
"Варьете" он слышит впервые, а сам подумал: "Ну и ну!.."
     Приехав куда  нужно,  расплатившись  благополучно,  бухгалтер  вошел  в
здание и устремился  по коридору туда, где находился  кабинет заведующего, и
уже  по  дороге понял, что попал  не  вовремя.  Какая-то  суматоха царила  в
канцелярии  зрелищной  комиссии.  Мимо   бухгалтера  пробежала  курьерша  со
сбившимся на затылок платочком и вытаращенными глазами.
     -- Нету, нету, нету, милые мои! -- кричала она, обращаясь  неизвестно к
кому, -- пиджак и штаны тут, а в пиджаке ничего нету!
     Она скрылась в какой-то двери, и тут  же за ней послышались звуки битья
посуды. Из  секретарской  комнаты  выбежал  знакомый  бухгалтеру  заведующий
первым сектором комиссии, но был в таком состоянии, что бухгалтера не узнал,
и скрылся бесследно.
     Потрясенный   всем   этим  бухгалтер  дошел  до  секретарской  комнаты,
являвшейся преддверием кабинета  председателя комиссии, и здесь окончательно
поразился.
     Из-за  закрытой  двери  кабинета  доносился грозный  голос,  несомненно
пренадлежащий Прохору Петровичу  -- председателю комиссии.  "Распекает,  что
ли, кого?" --  подумал смятенный бухгалтер  и, оглянувшись, увидел другое: в
кожаном кресле, закинув голову на спинку, безудержно рыдая, с мокрым платком
в  руке,  лежала,  вытянув  ноги  почти  до  середины  секретарской,  личный
секретарь Прохора Петровича -- красавица Анна Ричардовна.
     Весь  подбородок  Анны  Ричардовна  был вымазан  губной помадой,  а  по
персиковым щекам ползли с ресниц потоки раскисшей краски.
     Увидев,  что  кто-то  вошел,  Анна  Ричардовна  вскочила,   кинулась  к
бухгалтеру,  вцепилась в  лацканы  его пиджака,  стала  трясти бухгалтера  и
кричать:
     -- Слава богу! Нашелся хоть один храбрый! Все разбежались, все предали!
Идемте,  идемте к нему,  я не знаю,  что делать! -- И, продолжая рыдать, она
потащила бухгалтера в кабинет.
     Попав в кабинет, бухгалтер первым долгом уронил портфель, и все мысли в
его голове перевернулись кверху ногами. И надо сказать, было от чего.
     За огромным письменным  столом  с массивной чернильницей  сидел  пустой
костюм и не обмакнутым в чернила сухим пером водил по бумаге. Костюм был при
галстуке, из кармашка костюма торчало самопишущее перо, но над воротником не
было ни шеи, ни головы, равно как из манжет не выглядывали кисти рук. Костюм
был  погружен  в работу  и  совершенно  не замечал той кутерьмы,  что царила
кругом.  Услыхав,  что  кто-то  вошел,  костюм откинулся  в  кресле,  и  над
воротником прозвучал хорошо знакомый бухгалтеру голос Прохора Петровича:
     -- В чем дело? Ведь на дверях же написано, что я не принимаю.
     Красавица секретарь взвизгнула и, ломая руки, вскричала:
     -- Вы видите? Видите?! Нету его! Нету! Верните его, верните!
     Тут в дверь  кабинета  кто-то сунулся, охнул  и вылетел  вон. Бухгалтер
почувствовал,  что  ноги его  задрожали, и сел на краешек стула, но не забыл
поднять  портфель. Анна  Ричардовна прыгала  вокруг  бухгалтера, терзая  его
пиджак, и вскрикивала:
     --  Я  всегда,  всегда  останавливала  его, когда  он чертыхался! Вот и
дочертыхался,  -- тут красавица подбежала к письменному столу и  музыкальным
нежным голосом, немного гнусавым после плача, воскликнула:
     -- Проша! где вы?
     --  Кто вам тут  "Проша"?  -- осведомился  надменно  костюм, еще глубже
заваливаясь в кресле.
     -- Не узнает! Меня не узнает! Вы понимаете? -- взрыдала секретарь.
     -- Попрошу  не рыдать  в  кабинете!  --  уже злясь,  сказал вспыльчивый
костюм в полоску и рукавом подтянул к себе свежую пачку бумаг, с явной целью
поставить на них резолюцию.
     --  Нет,  не  могу видеть  этого,  нет,  не  могу!  --  закричала  Анна
Ричардовна и выбежала в секретарскую, а за нею как пуля вылетел и бухгалтер.
     --  Вообразите,  сижу,  --  рассказывала,  трясясь  от  волнения,  Анна
Ричардовна, снова вцепившись  в рукав бухгалтера,  --  и входит кот. Черный,
здоровый, как бегемот.  Я, конечно, кричу ему "брысь!".  Он -- вон, а вместо
него входит толстяк, тоже с какой-то кошачьей мордой, и  говорит: ""Это  что
же  вы, гражданка, посетителям  "брысь"  кричите?"  И прямо шасть к  Прохору
Петровичу,  я, конечно, за ним, кричу: "Вы с ума сошли?" А он, наглец, прямо
к  Прохору  Петровичу  и  садится  против него  в кресло!  Ну,  тот... Он --
добрейшей души человек,  но  нервный. Вспылил! Не спорю. Нервозный  человек,
работает как  вол, -- вспылил.  "Вы чего,  говорит, без доклада влезаете?" А
тот  нахал,  вообразите,  развалился  в  кресле и  говорит, улыбаясь: "А  я,
говорит,  с  вами  по  дельцу пришел  потолковать". Прохор  Петрович вспылил
опять-таки: "Я занят!"  А  тот, подумайте только,  отвечает:  "Ничем  вы  не
заняты..." А? Ну, тут уж, конечно, терпение Прохора Петровича лопнуло, и  он
вскричал: "Да что ж это такое? Вывести его вон, черти б меня взяли!" А  тот,
вообразите, улыбнулся и говорит: "Черти чтоб взяли? А  что ж, это можно!" И,
трах, я не успела вскрикнуть, смотрю: нету этого с кошачьей мордой  и  си...
сидит... костюм... Геее! -- распялив совершенно потерявший всякие  очертания
рот, завыла Анна Ричардовна.
     Подавившись рыданием,  она  перевела дух,  но понесла что-то уж  совсем
несообразное:
     -- И пишет, пишет, пишет! С ума сойти! По телефону говорит! Костюм! Все
разбежались, как зайцы!
     Бухгалтер  только  стоял  и  трясся.  Но  тут  судьба  его выручила.  В
секретарскую  спокойной  деловой  походкой  входила милиция  в  составе двух
человек.  Увидев  их,  красавица  зарыдала  еще  пуще, тыча  рукою  в  дверь
кабинета.
     -- Давайте не будем рыдать,  гражданка, -- спокойно  сказал  первый,  а
бухгалтер,   чувствуя,   что  он   здесь  совершенно  лишний,  выскочил   из
секретарской и через  минуту  был уже на свежем воздухе. В голове у него был
какой-то  сквозняк,  гудело, как в трубе, и в  этом гудении слышались клочки
капельдинерских  рассказов  о вчерашнем  коте,  который принимал  участие  в
сеансе. "Э-ге-ге? Да уж не наш ли это котик?"
     Не добившись толку в  комиссии, добросовестный Василий Степанович решил
побывать  в  филиале  ее,  помещавшемся  в Ваганьковском  переулке. И  чтобы
успокоить себя немного, проделал путь до филиала пешком.
     Городской зрелищный филиал помещался в облупленном  от времени особняке
в глубине двора и знаменит был своими порфировыми колоннами в вестибюле.
     Но  не колонны  поражали  в этот  день  посетителей филиала, а то,  что
происходило под ними.
     Несколько  посетителей  стояли  в  оцепенении  и  глядели  на  плачущую
барышню,  сидевшую  за  столиком,  на котором  лежала  специальная зрелищная
литература, продаваемая барышней.  В данный  момент барышня никому ничего не
предлагала из этой литературы и на участливые вопросы только отмахивалась, а
в это время и сверху,  и снизу,  и с боков, из всех отделов филиала  сыпался
телефонный звон, по крайней мере, двадцати надрывавшихся аппаратов.
     Поплакав, барышня вдруг вздрогнула, истерически крикнула:
     -- Вот опять! -- и неожиданно запела дрожащим сопрано:

     Славное море священный Байкал...

     Курьер,  показавшийся  на  лестнице, погрозил кому-то  кулаком  и запел
вместе с барышней незвучным, тусклым баритоном:

     Славен корабль, омулевая бочка!..

     К голосу курьера присоединились дальние голоса, хор начал разрастаться,
и, наконец, песня загремела во всех углах филиала. В ближайшей  комнате N 6,
где помещался счетно-проверочный отдел, особенно выделялась чья-то  мощная с
хрипотцой   октава.  Аккомпанировал  хору   усиливающийся  треск  телефонных
аппаратов.

     Гей, Баргузин... пошевеливай вал!.. --
     орал курьер на лестнице.

     Слезы  текли  по  лицу девицы, она  пыталась  стиснуть зубы, но  рот ее
раскрывался сам собою, и она пела на октаву выше курьера:

     Молодцу быть недалечко!

     Поражало безмолвных посетителей филиала то,  что хористы, рассеянные  в
разных местах, пели очень складно, как будто весь хор стоял, не спуская глаз
с невидимого дирижера.
     Прохожие  в  Ваганьковском останавливались у  решетки двора,  удивляясь
веселью, царящему в филиале.
     Как  только  первый  куплет  пришел  к  концу, пение  стихло  внезапно,
опять-таки как бы  по жезлу дирижера.  Курьер тихо  выругался и скрылся. Тут
открылись парадные двери, и в них появился гражданин в летнем пальто, из-под
которого торчали полы белого халата, а с ним милиционер.
     -- Примите меры, доктор, умоляю, -- истерически крикнула девица.
     На  лестницу выбежал секретарь филиала  и,  видимо, сгорая от  стыда  и
смущения, заговорил, заикаясь:
     -- Видите ли,  доктор,  у нас случай массового какого-то гипноза... Так
вот,  необходимо... -- он не докончил  фразы,  стал давиться словами и вдруг
запел тенором:

     Шилка и Нерчинск...

     -- Дурак! -- успела выкрикнуть девица, но  не объяснила, кого ругает, а
вместо  этого  вывела  насильственную  руладу  и  сама  запела  про Шилку  и
Нерчинск.
     --  Держите себя в  руках!  Перестаньте  петь!  --  обратился  доктор к
секретарю.
     По всему  было видно,  что секретарь  и сам бы отдал что угодно,  чтобы
перестать  петь, да перестать-то  он не мог и вместе с хором донес до  слуха
прохожих  в переулке весть о том,  что в  дебрях  его  не тронул прожорливый
зверь и пуля стрелков не догнала!
     Лишь только куплет кончился, девица  первая  получила порцию валерианки
от врача, а затем он побежал за секретарем к другим -- поить и их.
     --  Простите,  гражданочка,  --  вдруг обратился Василий  Степанович  к
девице, -- кот к вам черный не заходил?
     -- Какой там кот? -- в злобе закричала девица, -- осел у  нас в филиале
сидит,  осел! -- и,  прибавив к этому: -- Пусть слышит!  Я  все расскажу, --
действительно рассказала о том, что случилось.
     Оказалось,  что  заведующий  городским  филиалом,   "вконец  разваливши
облегченные развлечения"  (по  словам  девицы),  страдал манией  организации
всякого рода кружков.
     -- Очки втирал начальству! -- орала девица.
     В  течение  года  заведующий  успел  организовать  кружок  по  изучению
Лермонтова, шахматно-шашечный,  пинг-понга  и кружок верховой езды.  К  лету
угрожал организацией кружка гребли на пресных водах и кружка альпинистов.
     И вот сегодня, в обеденный перерыв, входит он, заведующий...
     -- И ведет под руку какого-то сукина сына, -- рассказывала  девица,  --
неизвестно откуда взявшегося, в клетчатых брючонках, в треснутом пенсне и...
рожа совершенно невозможная!
     И  тут  же,  по рассказу  девицы, отрекомендовал  его  всем обедавшим в
столовой филиала как видного специалиста по организации хоровых кружков.
     Лица будущих альпинистов помрачнели, но  заведующий тут же призвал всех
к бодрости,  а специалист и пошутил,  и поострил, и  клятвенно  заверил, что
времени пение  берет  самую малость, а  пользы от этого пения, между прочим,
целый вагон.
     Ну, конечно, как  сообщила  девица, первыми выскочили Фанов и Косарчук,
известнейшие  филиальские  подхалимы,  и  объявили,  что  записываются.  Тут
остальные служащие убедились, что пения не миновать, пришлось записываться и
им в кружок. Петь решили в обеденном перерыве,  так как все  остальное время
было занято Лермонтовым и шашками. Заведующий, чтобы подать пример, объявил,
что у  него  тенор,  и далее  все  пошло,  как  в  скверном  сне.  Клетчатый
специалист-хормейстер проорал:
     -- До-ми-соль-до! -- вытащил наиболее застенчивых из-за шкафов, где они
пытались спастись от  пения, Косарчуку  сказал, что у  него абсолютный слух,
заныл, заскулил, просил уважить старого регента-певуна, стучал камертоном по
пальцам, умоляя грянуть "Славное море".
     Грянули. И славно грянули. Клетчатый, действительно, понимал свое дело.
Допели первый куплет. Тут регент  извинился, сказал: "Я на минутку" --  и...
изчез. Думали,  что  он действительно  вернется через минутку. Но  прошло  и
десять минут, а его нету. Радость охватила филиальцев -- сбежал.
     И  вдруг  как-то сами  собой  запели второй куплет, всех повел за собой
Косарчук,  у  которого,  может быть, и  не было  абсолютного слуха,  но  был
довольно  приятный  высокий тенор. Спели.  Регента нету! Двинулись  по своим
местам, но не успели  сесть, как, против своего желания, запели. Остановить,
--  но  не тут-то было. Помолчат  минуты  три  и  опять грянут. Помолчат  --
грянут!  Тут сообразили, что беда. Заведующий  заперся  у себя в кабинете от
сраму.
     Тут девицын рассказ прервался. Ничего валерианка не помогла.
     Через четверть часа  к решетке в Ваганьковском подъехали три грузовика,
и на них погрузился весь состав филиала во главе с заведующим.
     Лишь только первый  грузовик, качнувшись  в воротах, выехал в переулок,
служащие, стоящие на платформе и держащие друг друга за плечи, раскрыли рты,
и весь переулок огласился популярной песней. Второй грузовик подхватил, а за
ним  и  третий. Так и поехали.  Прохожие, бегущие по своим делам, бросали на
грузовики  лишь  беглый взгляд,  ничуть  не удивляясь  и  полагая,  что  это
экскурсия едет  за  город. Ехали, действительно, за город, но только  не  на
экскурсию, а в клинику профессора Стравинского.
     Через   полчаса  совсем   потерявший   голову  бухгалтер   добрался  до
финзрелищного сектора,  надеясь  наконец избавиться от казенных  денег.  Уже
ученый опытом, он прежде  всего осторожно заглянул в продолговатый  зал, где
за матовыми стеклами с золотыми надписями сидели служащие. Никаких признаков
тревоги  или  безобразия  бухгалтер здесь  не обнаружил.  Было тихо,  как  и
полагается в приличном учреждении.
     Василий  Степанович  всунул  голову  в  то  окошечко, над которым  было
написано: "Прием сумм", -- поздоровался с каким-то незнакомым ему служащим и
вежливо попросил приходный ордерок.
     -- А вам зачем? -- спросил служащий в окошечке.
     Бухгалтер изумился.
     -- Хочу сдать сумму. Я из Варьете.
     -- Одну минутку, -- ответил служащий  и мгновенно закрыл сеткой  дыру в
стекле.
     "Странно!"  --   подумал  бухгалтер.   Изумление  его  было  совершенно
естественно. Впервые  в  жизни  он встретился  с таким обстоятельством. Всем
известно,  как  трудно  получить   деньги;  к  этому  всегда  могут  найтись
препятствия. Но в тридцатилетней практике бухгалтера не  было  случая, чтобы
кто-нибудь,  будь  то юридическое или  частное лицо,  затруднялся бы принять
деньги.
     Но наконец сеточка отодвинулась, и бухгалтер опять прильнул к окошечку.
     -- А у вас много ли? -- спросил служащий.
     -- Двадцать одна тысяча семьсот одиннадцать рублей.
     -- Ого! -- почему-то иронически ответил служащий  и протянул бухгалтеру
зеленый листок.
     Хорошо  зная  форму, бухгалтер мигом  заполнил  его и начал развязывать
веревочку  на  пакете. Когда  он распаковал  свой  груз,  в  глазах  у  него
зарябило, он что-то промычал болезненно.
     Перед  глазами  его  замелькали  иностранные  деньги.  Тут  были  пачки
канадских долларов, английских  фунтов,  голландских  гульденов,  латвийских
лат, эстонских крон...
     --  Вот он, один  из этих штукарей из Варьете,  --  послышался  грозный
голос над онемевшим бухгалтером. И тут же Василия Степановича арестовали.

<< >>

Главная страница

О ВСЕОБЩЕМ ЯЗЫКЕPRI TUTKOMUNA LINGVO
О РУССКОМ ЯЗЫКЕPRI RUSA LINGVO
ОБ АНГЛИЙСКОМ ЯЗЫКЕPRI ANGLA LINGVO
О ДРУГИХ НАЦИОНАЛЬНЫХ ЯЗЫКАХPRI ALIAJ NACIAJ LINGVOJ
БОРЬБА ЯЗЫКОВBATALO DE LINGVOJ
СТАТЬИ ОБ ЭСПЕРАНТОARTIKOLOJ PRI ESPERANTO
О "КОНКУРЕНТАХ" ЭСПЕРАНТОPRI "KONKURENTOJ" DE ESPERANTO
УРОКИ ЭСПЕРАНТОLECIONOJ DE ESPERANTO
КОНСУЛЬТАЦИИ ПРЕПОДАВАТЕЛЕЙ ЭСП.KONSULTOJ DE E-INSTRUISTOJ
ЭСПЕРАНТОЛОГИЯ И ИНТЕРЛИНГВИСТИКАESPERANTOLOGIO KAJ INTERLINGVISTIKO
ПЕРЕВОД НА ЭСПЕРАНТО ТРУДНЫХ ФРАЗTRADUKO DE MALSIMPLAJ FRAZOJ
ПЕРЕВОДЫ РАЗНЫХ ПРОИЗВЕДЕНИЙTRADUKOJ DE DIVERSAJ VERKOJ
ФРАЗЕОЛОГИЯ ЭСПЕРАНТОFRAZEOLOGIO DE ESPERANTO
РЕЧИ, СТАТЬИ Л.ЗАМЕНГОФА И О НЕМVERKOJ DE ZAMENHOF KAJ PRI LI
ДВИЖЕНИЯ, БЛИЗКИЕ ЭСПЕРАНТИЗМУPROKSIMAJ MOVADOJ
ВЫДАЮЩИЕСЯ ЛИЧНОСТИ И ЭСПЕРАНТОELSTARAJ PERSONOJ KAJ ESPERANTO
О ВЫДАЮЩИХСЯ ЭСПЕРАНТИСТАХPRI ELSTARAJ ESPERANTISTOJ
ИЗ ИСТОРИИ РОССИЙСКОГО ЭСП. ДВИЖЕНИЯEL HISTORIO DE RUSIA E-MOVADO
ЧТО ПИШУТ ОБ ЭСПЕРАНТОKION ONI SKRIBAS PRI ESPERANTO
ЭСПЕРАНТО В ЛИТЕРАТУРЕESPERANTO EN LITERATURO
ПОЧЕМУ ЭСП.ДВИЖЕНИЕ НЕ ПРОГРЕССИРУЕТKIAL E-MOVADO NE PROGRESAS
ЮМОР ОБ И НА ЭСПЕРАНТОHUMURO PRI KAJ EN ESPERANTO
ЭСПЕРАНТО - ДЕТЯМESPERANTO POR INFANOJ
РАЗНОЕDIVERSAJHOJ
ИНТЕРЕСНОЕINTERESAJHOJ
ЛИЧНОЕPERSONAJHOJ
АНКЕТА/ ОТВЕТЫ НА АНКЕТУDEMANDARO / RESPONDARO
ПОЛЕЗНЫЕ ССЫЛКИUTILAJ LIGILOJ
IN ENGLISHPAGHOJ EN ANGLA LINGVO
СТРАНИЦЫ НА ЭСПЕРАНТОPAGHOJ TUTE EN ESPERANTO
НАША БИБЛИОТЕКАNIA BIBLIOTEKO


© Все права защищены. При любом использовании материалов ссылка на сайт miresperanto.com обязательна! ОБРАТНАЯ СВЯЗЬ